Протојереј ставрофор Војислав Мартиновић рођен је десетог дана септембра 1946. године у засеоку Поповац које припада Нересници крај Кучева. Иако у заслуженој пензији отац Воја је често са верним народом и редовно присутан у цркви Светог Вазнесења Господњег, за чије подизање се својевремено итекако борио и уложио огроман труд. Подједнако цењен и уважаван како од Влаха тако и Срба који насељавају ово подручје, желели смо да га боље упознамо и представимо широј јавности, јер је по речима многих дао велики допринос ширењу православља, јединства и разумевања. За резултате које је деценијама постизао, потпомогнут верним народом, августа ове године владика Игнатије му је на светој архијерејској литургији уз пригодан говор уручио највиши мирски презвитерски чин у Православној цркви – ставрофор. Одрастао је у влашкој породици уз оца Драгана и мајку Веселинку, пољопривреднике, којима је у складу са дечачким могућностима помагао у послу, али део времена проводио са вршњацима у игри и дружењу. – У породици се причало на влашком, но, српски језим сам слушао на Радио Београду као и од појединих људи и деце у селу. Пошавши у основну школу, уз неколико реченица које сам знао, и званично сам почео 
да учим српски језик, јер је настава то захтевала, говори нам отац Воја. – По завршеној основној школи, остао са на селу са родитељима не размишљајући о наставку образовања. Уз обавезе на селу, запошљавам се у „Шумско индустријском комбинату“ Кучево где сам радио пуне четири године, а уз помоћ пријатеља 1971. године указује ми се прилика да одем а привремени рад у Француску, у фабрику „Пежо“. Желевши да се пред одлазак опростим од очеве сетре Петрије која је као монахиња Ефросинија живела у манастиру Манасија, обишао сам је, и разговору ми је поставила питање зашто да идем у свет и тамо тражим срећу, када би могао да упишем монашку школу, јер су се тражили свештеници за рад широм Епархије. Разговор са тетком био је прекретница у животу Војислава Мартиновића . Одложио је на неколико дана одлазак у иностранство, а тадашњи владика Хризостом Војиновић, који је познавао Војину тетку, оца Драгана и читаву породицу која је била часна, побожна и посвећена Богу, чим је чуо о коме је реч није се колебао да га упути у монашку школу, која је у то време заправо била скраћени облик студија богословије. – По школовању прва служба ме је чекала у селу Влаоле између Мајданпека и Бора. Један од приритета на тој парихији био је да се изгради парохијски дом и владика је то од мене очекивао, а ја сам уз Божију помоћ и подршку верног народа успео у томе. После нешто више од осам година, молио сам за премештај у Кучево, што је и услишено, јер сам заиста уложио велики труд на влаолској парохији. То је била и нека врста награде, да из беспућа дођем у једну варош, вели отац Војислав. Но, већа варош и већа парохија, захтевали су и много веће али и озбиљније ангажовање оца Војислава. Једно од њих била је идеја да се у Нересници, у којој тренутно није било цркве (предходна се због зуба времена и лоше градње срушила) изгради нова овај део обухвата завидан броја насеља и верника, а сам долазак у кучевачку цркву, посебно у време ангажовања на сеоским пословима изискивао је и време и путовање. – Искрено, идеја није била ни мало једноставна: било је неопходно много папира, новца и – упорности, али и однос ка цркви од стане власти није био на нивоу какав је данас. Ипак, имао сам пуну подршку мог оца који је добро знао шта значи да Нересница добије цркву и наравно, владике, те сам се у овај посао веома озбиљно упустио. У Нересници је најпре 1984. године подигнут парохијски дом, а фебруара наредне Мартиновић, тадашњи први парох кучевачки, подноси молбу општинским властима за градњу нове цркве у овом селу. Консултовао сам се свештеницима у Смедереву и Смедеревској Паланци, видео сам новоизгађену цркву у Петријеву и дошао до архитекте Радета Прокића из Крагујевца који је урадио пројекат цркве у византијском стиглу. Мајстор је био Радован Здравковић из Раче, чијим досадашњим радом је архитекта Прокић био одушевљен, и по добијању свих дозвола 1987. године почиње подизање будуће цркве Светог Вазнесења Господњег у Нересници, сећа се Војислав Мартиновић. Првог дана јануара 1992. године формира се самостална нересничка парохија а за првог пароха бива именован управо Мартиновић, а велико поверење верног народа доприноси да црква у Нересници добија своје визуелне обрисе. Црква бива завршена 2003. године и освештава је владика браничевски Игнатије 21. септембра – истог дана када оца Воју унапређује у протојереја. Од тада до одласка у пензију, наш саговорник обављао је дужност нересничког пароха и служио цркви Светог Вазнесења Господњег у родној Нересници у коју се поново доселио из Кучева. Чињеница је да је отац Воја неговао коректан и достојанствен однос не само верника у Кучеву и Нересници, а како је овај крај насељен и Власима и Србима, интересовали смо се за – Народ тражи истину, тражи искреност. Трудио сам да вернике упутим да тајна истине и искрености лежи у свима нама, и да њих приказујемо својим делом, љубављу и вером. Ја сам сваком православцу који је дошао у цркву, ко је поштовао Бога, ко је затражио помоћ био он Влах, Србин или Ром изашао у сусрет и пружио шансу, уколико је то захтевао. Трудио да осете како смо пред Богом сви једнаки, да је јединственост основ заједнице. Како и данас, иако су ме сустигле године, редовно долазим у цркву, видим да је народ управо под куполом овог храма осетио Божији благослов што је мени највећа награда, каже отац Војислав. На крају разговора желели смо да поменемо и оне који су деценијама пружали и још увек пружају несебичну помоћ оцу Воји у обављању ни мало лаке обавезе које се прихватио. Најпре то је супруга Видосава, родом из Шевице, син Верослав ожењен Валентином а ту су и најмађи чланови породице Мартиновић: унуке Викторија и Вера. Како сазнајемо оне су још мале, али је деда обећао да ће их подједнако упутити и у тајне влашког језика и православља
да учим српски језик, јер је настава то захтевала, говори нам отац Воја. – По завршеној основној школи, остао са на селу са родитељима не размишљајући о наставку образовања. Уз обавезе на селу, запошљавам се у „Шумско индустријском комбинату“ Кучево где сам радио пуне четири године, а уз помоћ пријатеља 1971. године указује ми се прилика да одем а привремени рад у Француску, у фабрику „Пежо“. Желевши да се пред одлазак опростим од очеве сетре Петрије која је као монахиња Ефросинија живела у манастиру Манасија, обишао сам је, и разговору ми је поставила питање зашто да идем у свет и тамо тражим срећу, када би могао да упишем монашку школу, јер су се тражили свештеници за рад широм Епархије. Разговор са тетком био је прекретница у животу Војислава Мартиновића . Одложио је на неколико дана одлазак у иностранство, а тадашњи владика Хризостом Војиновић, који је познавао Војину тетку, оца Драгана и читаву породицу која је била часна, побожна и посвећена Богу, чим је чуо о коме је реч није се колебао да га упути у монашку школу, која је у то време заправо била скраћени облик студија богословије. – По школовању прва служба ме је чекала у селу Влаоле између Мајданпека и Бора. Један од приритета на тој парихији био је да се изгради парохијски дом и владика је то од мене очекивао, а ја сам уз Божију помоћ и подршку верног народа успео у томе. После нешто више од осам година, молио сам за премештај у Кучево, што је и услишено, јер сам заиста уложио велики труд на влаолској парохији. То је била и нека врста награде, да из беспућа дођем у једну варош, вели отац Војислав. Но, већа варош и већа парохија, захтевали су и много веће али и озбиљније ангажовање оца Војислава. Једно од њих била је идеја да се у Нересници, у којој тренутно није било цркве (предходна се због зуба времена и лоше градње срушила) изгради нова овај део обухвата завидан броја насеља и верника, а сам долазак у кучевачку цркву, посебно у време ангажовања на сеоским пословима изискивао је и време и путовање. – Искрено, идеја није била ни мало једноставна: било је неопходно много папира, новца и – упорности, али и однос ка цркви од стане власти није био на нивоу какав је данас. Ипак, имао сам пуну подршку мог оца који је добро знао шта значи да Нересница добије цркву и наравно, владике, те сам се у овај посао веома озбиљно упустио. У Нересници је најпре 1984. године подигнут парохијски дом, а фебруара наредне Мартиновић, тадашњи први парох кучевачки, подноси молбу општинским властима за градњу нове цркве у овом селу. Консултовао сам се свештеницима у Смедереву и Смедеревској Паланци, видео сам новоизгађену цркву у Петријеву и дошао до архитекте Радета Прокића из Крагујевца који је урадио пројекат цркве у византијском стиглу. Мајстор је био Радован Здравковић из Раче, чијим досадашњим радом је архитекта Прокић био одушевљен, и по добијању свих дозвола 1987. године почиње подизање будуће цркве Светог Вазнесења Господњег у Нересници, сећа се Војислав Мартиновић. Првог дана јануара 1992. године формира се самостална нересничка парохија а за првог пароха бива именован управо Мартиновић, а велико поверење верног народа доприноси да црква у Нересници добија своје визуелне обрисе. Црква бива завршена 2003. године и освештава је владика браничевски Игнатије 21. септембра – истог дана када оца Воју унапређује у протојереја. Од тада до одласка у пензију, наш саговорник обављао је дужност нересничког пароха и служио цркви Светог Вазнесења Господњег у родној Нересници у коју се поново доселио из Кучева. Чињеница је да је отац Воја неговао коректан и достојанствен однос не само верника у Кучеву и Нересници, а како је овај крај насељен и Власима и Србима, интересовали смо се за – Народ тражи истину, тражи искреност. Трудио сам да вернике упутим да тајна истине и искрености лежи у свима нама, и да њих приказујемо својим делом, љубављу и вером. Ја сам сваком православцу који је дошао у цркву, ко је поштовао Бога, ко је затражио помоћ био он Влах, Србин или Ром изашао у сусрет и пружио шансу, уколико је то захтевао. Трудио да осете како смо пред Богом сви једнаки, да је јединственост основ заједнице. Како и данас, иако су ме сустигле године, редовно долазим у цркву, видим да је народ управо под куполом овог храма осетио Божији благослов што је мени највећа награда, каже отац Војислав. На крају разговора желели смо да поменемо и оне који су деценијама пружали и још увек пружају несебичну помоћ оцу Воји у обављању ни мало лаке обавезе које се прихватио. Најпре то је супруга Видосава, родом из Шевице, син Верослав ожењен Валентином а ту су и најмађи чланови породице Мартиновић: унуке Викторија и Вера. Како сазнајемо оне су још мале, али је деда обећао да ће их подједнако упутити и у тајне влашког језика и православља 