Иако многи сматрају клетву „Дабогда имао па немао“  једном од најтежих српских реченица злослутница  која се с уста на уста вековима преноси,  она ипак изворно није наша већ припада јеврејском народу. У суштини заправо открива највећи усуд људске врсте, нашу неспособност да ценимо довољно оно што имамо сад и овде. Или, да на нешто што смо незаслужено добили ( посао, позицију у друштву, политици, материјална добра итд.) немамо вечно право.  Посебан облик неодређеног типа психичке болести делузије представља однос болесника према ономе што је (незаслужено) добио, па изгубио тзв. јеврејски синдром . Обично делузиониста није у стању да се носи са чињеницом да више  не  поседује власт, приступ материјалним средствима (због дласка у пензију  или других разлога) као и да они који су му их омогућавали то више не могу да чине. Тада болест узима маха, али не постоји јединствени приступ излечењу – терапија је изузетно комплексна и  захтева, пре свега сарадњу породице или најближих ( у многим случајевима баш они  нису у стању да прихвате да је делузиониста стварно болестан и да га треба лечити него прелазе преко његових испада све док не постане прекасно).

Извор медик.рс, мсд-приручници, крениздраво