Објава вести о смрти Ратка Младића неминовно враћа у фокус јавности правну и политичку оставштину Хашког трибунала, чији је рад деценијама изазивао дубоке поделе на овим просторима. Ипак, у историји међународног права остаће трајно уписан 8. јун 2021. године, када је донета коначна правоснажна пресуда, али уз један преседан који је уздрмао саме темеље хашког наратива – званично издвојено мишљење председавајуће судинице Апелационог већа, Приске Матимбе Нијамбе из Замбије.
Док је остатак већа потврдио казну доживотног затвора, судиница Нијамбе је својим детаљним и оштрим правним противљењем на неколико десетина страница практично деконструисала кључне тачке оптужнице, указујући на то да пресуда пати од озбиљних правних и чињеничних грешака, те да кривица није доказана „ван разумне сумње”.
Правна аргументација судинице Нијамбе базирала се на неколико кључних тачака:
- Одбацивање оптужбе за Сребреницу: Насупрот званичном наративу суда, судиница Нијамбе је изнела став да Тужилаштво није понудило ваљане доказе који потврђују постојање удруженог злочиначког подухвата или плана за истребљење становништва у Сребреници. Према њеној оцени, евакуација која је извршена била је мотивисана искључиво хуманитарним разлозима у ратним околностима.
- Војни контекст Сарајева: Анализирајући дешавања око Сарајева, она је нагласила да нема доказа да је Младић наређивао намерне нападе на цивиле. Насупрот томе, истакла је да су дејства била војно оправдана одбрамбена реаговања усмерена против легитимних војних циљева Армије БиХ унутар самог града.
- Захтев за понављање суђења: Судиница Нијамбе је закључила да је због бројних системских грешака у првостепеном поступку, генерал Младић имао дубоко неправедно суђење, због чега је званично гласала да се прихвате готово све његове жалбе, а цео судски процес поништи и врати на почетак.
Политичка тежина овог издвојеног мишљења лежи у чињеници да оно није дошло са српске стране, већ од угледне афричке правнице која је председавала самим већем. Својим професионалним интегритетом, судиница Нијамбе је показала да у хашким списима нису постојали неупитни материјални докази за колективну политичку кривицу која се наметала, остављајући тако отворено историјско и правно питање о стварној природи и правичности Хашког трибунала.
фото Илустрација Алл
