Прошло је тачно 51. година откако нас је, 13. марта 1975. године, напустио Иво Андрић — једини наш нобеловац, дипломата и приповедач чије се дело данас, више него икада, изнова проучава и открива. Након прошлогодишњег великог јубилеја, ова годишњица потврђује да Андрић није само део историје књижевности, већ живи класик чије су реченице постале мерило мудрости.

О „андрићевском“ стилу — сведеном, а препуном смисла — и даље се пишу докторати. Његови романи и есеји, натопљени дубоким разумевањем људске природе и историјских удеса, инспирисани су огромним животним искуством. Андрићев успех и данас мотивише генерације писаца да кроз књижевност истражују сопствени идентитет, чинећи га једним од најчитанијих аутора на светској сцени.

Занимљиво је да је своје прве радове објављивао на немачком језику, а због политичке подршке „Младој Босни“ искусио је и тамницу. Своје капитално дело, роман „На Дрини ћуприја“, писао је у тишини окупираног Београда током Другог светског рата. Кроз судбину вишевековног моста, Андрић је приказао сложене односе људи различитих вера и слојева, успевши да оголи цео спектар људских емоција и учини ово дело ванвременским. Читаоци сведоче: ко једном закорачи у његов свет, ликове и радње памти цео живот.

У приватном животу скроман и повучен, Андрић је био човек који је на својој кожи осетио изолацију, рат и политичке притиске. Као успешан дипломата и амбасадор културе, свој стваралачки опус неуморно је бојио причама о свом народу и домовини, служећи се богатим и беспрекорним језиком.

Круна његовог рада стигла је 1961. године, када је из руку шведског краља примио Нобелову награду. По сопственој жељи, свечаност је испраћена тактовима „Марша на Дрину“ Станислава Биничког. Племенитост је потврдио и након признања — новчани део награде (у данашњој вредности од око милион евра) у потпуности је поклонио Босни и Херцеговини за изградњу библиотека и набавку књига, оставивши нам у аманет веру у моћ речи и знања.