Локални избори у Зајечару и Косјерићу који ће е одржати сутра ( недеља, 08.јун)  постали су више од теме дана у земљи. Како о томе пише Глас западне Србије, за изборе у Косјерићу ( где има уписаних 8897 бирача) пријављено је чак 457 посматрача : на сваких 19 бирача по један!? На протеклим није било ниједног…

Од поноћи у Зајечару и Косјерићу у току је изборна тишина.

Према Закону о избору народних посланика забрањено је да се 48 часова пре дана гласања и на дан гласања до затварања бирачких места у медијима и на јавним скуповима објављују процене резултата избора, јавно представљају кандидати на изборима за народне посланике и њихови изборни програми и позивају бирачи да гласају, односно да не гласају за одређене изборне листе.

Законом је предвиђено да се новчаном казном од 100.000 до 600.000 динара казни правно лице које 48 часова пре дана гласања и на дан гласања до затварања бирачких места у медијима и на јавним скуповима објави процену резултата избора, јавно представља кандидате на изборима и њихове изборне програме и позива бираче да гласају, односно не гласају за одређене изборне листе.

За исти прекршај изриче се новчана казна од 50.000 до 150.000 динара за одговорно лице у медију, док је за исти прекршај казна за физичко лице од 10.000 до 40.000 динара, наводи РТС на свом порталу.

Али да ли изборна тишина у ери друштвених мрежа уопште има смисла ? Ови законски прописи односе се на традиционалне медије ( новине, тв, радио, званични портали) али не и на друштвене мреже ! Када се узме у обзир колико оне имају утицаја у комуникацији стварно се треба запитати о сврсисходности изборне тишине какву данас имамо. Или на неки начин регулисати и њих, т.ј. друштвене мреже.

Изборна тишина, као таква у Европи је позната читав век, и она се и данас  практикује у већини европских земаља. У земљама региона – БиХ и Бугарској изборна тишина траје по један дан, док Румунија и Црна Гора имају исто као и Србија, два дана изборне тишине. Многе земље започињу са изборном тишином у дану предвиђеном за гласање, попут Мађарске и Италије, док у земљама попут Велике Британије, Белгије, Холандије и Швајцарске таква пракса не постоји.