Српска православна црква данас слави Преподобну Ксенију Петроградску, једну је од најпоштованијих руских светитељки. Њене мошти и гроб налазе се у Петрограду, у малој капели на Смоленском гробљу.

Преподобна Ксенија Петроградска је још за живота и током XIX-XX века била поштована као брза помоћница и чудотворка. Ради спасења и љубави према ближњима, она је узела на себе подвиг јуродивости. За своје подвиге, молитве, постове, странствовања и са смирењем претпљене поруге, Блажена је добила од Бога дар прозорљивости и чудотворства.

Осим руског народа, њу славе и поштују православни верници и у другим земљама, а моле јој се за успех на послу, за мир и здравље у дому, за заштиту породице, срећу у љубави.

Блажена Ксенија је рођена између 1719. и 1730. године и свој спасоносни подвиг носила је у Петрограду (садашњи Санкт-Петербург). Ксенијин муж, Андреј Фјодорович Петров, био је појац дворског хора. Ништа није познато о детињству и младости Блажене Ксеније, а народно сећање је сачувало само то што је везано за сам почетак њеног јуродивог подвига – изненадна смрт мужа који је умро без хришћанског покајања.

Потресена тим страшним догађајем, двадесетшестогодишња удовица је одлучила да отпочне најтежи хришћански подвиг – да се прави безумна, како би, приневши оно најдрагоценије у човеку – разум, умолила Створитеља за помиловање изненадно преминулог супруга.

Када је на дан погреба свог мужа Ксенија обукла његову одећу и тако одевена кренула у погребну поворку, родбина и њени пријатељи су помислили да јој је смрт Андреја Фјодоровича помрачила разум. Сви су се били веома сажалили на њу, а Ксенија их је, као она која је изгубила разум, тешила говорећи: “Андреј Фјодорович није умро, већ се оваплотио у мене, Ксенију, која је давно умрла“. Тако је започело њено лутање улицама Петрограда.

Кућу, коју је наследила након смрти мужа, одлучила је да поклони Параскеви Антоновој, која је изнајмљивала код ње собицу, сав свој иметак да раздели сиротињи, а новац да однесе у цркву за покој душе “слушкиње Божије Ксеније“.

Дознавши за такву њену одлуку, рођаци њеног мужа замолили су управу да не дозволи Ксенији да у безумљу раздели сву своју имовину. Међутим, након одговарајућег испитивања донет је закључак да је она потпуно здрава и да има право да располаже својом имовином како сама жели.

Након тога, Блажена Ксенија је разделила све што је имала и изашла само у једном мужевљевом оделу на улицу, упутивши се у подвижничко странствовање. Изложена свакојаким оптужбама и подсмесима, по читаве дане – зими и лети, по жези и мразу, лутала је Петроградом.

То време везано је за почетак градње нове камене цркве на Смоленском гробљу, а Ксенија је одлучила да тајно помаже градитељима. Ноћима, без обзира на временске прилике, подизала је циглу и слагала је на скелу. Радници би се изјутра веома чудили ономе што се дешавало. Најзад су одлучили да сазнају ко је тај невидљиви помоћник, и дошавши на градилиште током ноћи, установили су да је то читавом Петрограду добро позната “безумна“ Ксенија.

Мало по мало, најосетљивији хришћани су почели да примећују да Ксенија није само глупа просјакиња, већ да носи у себи нешто посебно. Милостињу коју су јој давали, она није узимала од свакога, већ само од добрих и срдачних људи. Увек узимајући само копејку, она је одмах давала сиромасима сличним њој.

Убрзо је окружење почелао да обраћа пажњу на то, да се у њеним речима и делима често крије дубоки смисао. Примећивали су да, ако је Ксенија од неког нешто тражила, то беше знак да му помаже и спасава га од невоље и беде која ће га задесити, и обратно, ако је некоме нешто давала, тога је у скорије време очекивала велика радост.

Угледавши је, мајке са децом журиле су јој у сусрет да их благослови или само да помилује дете по глави, уверене, да ће га само један додир Блажене одмах исцелити.

Блажена Ксенија је живела скоро четрдесет и пет година у јуродивом подвигу, па се може закључити да је предала своју душу Господу почетком деветнаестог века.

У јуну 1988. године на Помесном Сабору Руске православне цркве, блажена Ксенија Петроградска је канонизована.