Први рецепти ове посластице настали су у Аустрији током 16. века. У Европи су углавном познате под именом „berliners“.Током времена постала јеједан од највећих  симбола  Америке под називом „doughnut“.

Национални дан крофни установио је 1938. године мисионарски покрет Војска спаса из Чикага, у част жена које су служиле крофне војницима у Првом светском рату.

Прва аутоматизована машина за крофне такође је настала у САД, још 1920. године, коју је направио Адолф Левит. У Америци се годишње произведе чак милијарду крофни.

Ипак, највећи светски конзумент крофни је Канада и у тој земљи се крофне сматрају незваничном националном храном. Други највећи конзумент крофни по глави становника је Јапан, а затим САД.

Разлика између америчких и европских крофни је то што се у средини америчке крофне на средини налази рупа. Идеја за рупу, како легенда са половине 19. века каже, потиче од америчког морнара Хенсона Грегорија, коме је сметало то што су ивице крофне фино хрскаве, док је средина превише масна. Са рупом у средини тесто је пођеднако пржено и хрскаво са свих страна.

Код нас су се крофне одомаћиле у време Аустро-угарске, а најчешче су се правиле традиционално са џемом од кајсија или шљива, посуте шећером у праху. Данас се праве са разним додацима, а један од омиљених је чоколада.

Светски рекордер у једењу крофни је успео да поједе 49 глазираних крофни за само један минут. Ипак, било на паузи на послу, одмору у школи, предаху у сред градске вреве, опуштању код куће или дружењу са пријатељима – крофне су прави слатки предах и препуштање уживању, посебно на дан када се обележава ова, многима омиљена, посластица.

извор:Н1