Демонстрације на Тргу републике у Београду 9. марта 1991. године су биле први велики митинг опозиционих странака против режима Слободана Милошевића. Повод за демонстрације било је тражење оставке генералног директора Телевизије Београд Душана Митевића и министра полиције Радмила Богдановића, али су се касније претвориле у демонстрације против Слободана Милошевића. У масовним демонстрацијама на београдским улицама две особе су изгубиле живот. Касно увече је ухапшен лидер СПО-а Вук Драшковић.
СФРЈ је још увек постојала у марту 1991, а СР Србија је била њена највећа и најнасељенија република. Вишестраначки систем је уведен од 1990, што је значило да је први пут од почетка 1940-их, после 45-годишње власти Савеза комуниста Југославије, политичку сцену оболежавало више странака. Међутим, у мноштву странака само су три странке у Србији имале неки значај: Социјалистичка партија Србије Слободана Милошевића, Српски покрет обнове Вука Драшковића и Демократска странка на челу са Драгољубом Мићуновићем и са Зораном Ђинђићем и Војиславом Коштуницом у врху.
Поред турбуленција на политичкој сцени у свакој од шест република СФРЈ, безбедносно стање у држави се погоршавало. Инциденти су били посебно чести у Хрватској, у којој су се два конститутивна народа Хрвати и Срби сукобљавали после мајских избора 1990, на којима је победила десничарска националистичка Хрватска демократска заједница која је заговарала независност Хрватске одвајањем од федерације, чему су се Срби противили и активно опструисали у низу акција названих Балван револуција. До пролећа 1991. стање у Хрватској је постало изузетно напето и само неколико дана пре простеста 9. марта догодио се инцидент у Пакрацу.
У међувремену, у Србији, Милошевић је чврсто држао све стубове власти: он је био председник Републике, а СПС је захваљујући огромној парламентарној већини (од 194 до 250 места) лако формирала стабилну владу на челу са председником владе Драгутином Зеленовићем. Даље, преко својих људи попут генералног директора Телевизије Београд Душана Митевића, Милошевић је чврсто контролисао најважније и најутицајније медије. Са друге стране, опозиција предвођена СПО (са 19 места у скупштини) и у мањој мери ДС (са 7) је била подељена унутрашњим сукобима и сујетама.
Иако су Драшковић и СПО већ учествовали у често прљавој политичкој бици са Слободаном Милошевићем, његовом супругом Мирјаном Марковић и њиховим савезницима у српској влади, тај антагонизам се посебно продубио након парламентарних и председничких избора 9. децембра 1990, у којима је СПС остварила убедљиву победу, али је Драшковић добио преко 800.000 гласова у борби за место председника и био је главни протвник новог-старог председника Слободана Милошевића. Пошто је њихов приступ државним медијима (папирним и електронским) био ограничен, Драшковић и СПО су често критиковали и исмевали вођство Србије преко свог недељника Српска реч, који је уређивала његова супруга Даница Драшковић. У једном броју из фебруара 1991. обављен је текст „Шта хоће генерали?“, а насловна страна часописа је имала слику Мире Марковић на коју су налепљени Стаљинови бркови.
Један од одговора власти био је и коментар усмерен против СПО који је прочитао водитељ Телевизије Београд Славко Будихна током Дневника 2, 16. фебруара 1991. Уз друге ствари Будихна је прочитао:
… Готово сви иступи челника СПО, укључујући и писмо Фрањи Туђману, објављеног ове седмице у Вјеснику, само је коначно разголићавање онога што је потпуно јасно: да је на политичкој сцени Србије десница спремна, ради својих интереса, да сарађује и са крајњом проусташком и профашистичком Хрватском и сваком другом екстремном десницом, иако је то супротно виталним и историјским интересима српског народа.
Драшковићев оддговор на употребу државне телевизије у ове сврхе је био захтев за оставком водећих људи Телевизије Београд, после којег је уследио позив на улице. Поред захтева за оставкама, Драшковић је тражио да се објаве деманти или прича повуче. Од тада је Драшковић често Телевизију Београд погрдно називао ТВ Бастиља:
ТВ Београд наставља да шири лажи о нама… Они намеравају очито да понове пропагандни злочин, који је, уз крађу, комунистима обезбедио победу у децембру… ТВ Бастиљу морамо да ослободимо… Никаква сила не сме да нас уплаши или заустави… Одважно и храбро 9. марта у подне код кнеза Михајла.
Због тога што РТС није желела да објави демант СПО, Вук Драшковић је заказао митинг српске опозиције на Тргу Републике, а главни захтев је била оставка директора Душана Митевића и четири уредника државне телевизије: Славка Будихне, Предрага Витаса, Ивана Кривеца и Сергеја Шестакова. Непосредан повод који је Драшковић наводио као разлог за тражење оставки био је горенаведени Будихнин коментар у Дневнику 2, у ком је Драшковић описан као продужетак политике Фрање Туђмана.
Иако је повод био тако узак и специфичан, демонстрације су имале шири идеолошки аспект. Од самог имена, Митинг против петокраке, па до ношења монархистичких обележја међу масом, Драшковић је продубљивао стари четничко–партизански сукоб, о ком се јавно почело причати након више од 40 година.
Када је СПО позвао на митинг 9. марта, ДС је био неодлучан. Њихов однос са СПО је био хладан јер су две важне личности из ДС, Коста Чавошки (један од 13 оснивача) и Никола Милошевић (високу функционер) недавно напустили странку како би основали своју и сада су отворено сарађивали са СПО. Осим тога, те две стране с имале мало тога заједничког осим става против Милошевића. И тај протест првобитно није био јасно анти-Милошевићки, колико је био сукоб СПО са државном телевизијом. Многи локални одбори ДС-а и СПО-с из унутрашњости организовали долазак чланова и симпатизера на протесту.
Мотиви осталих су се разликовали. Неки су га описивали као анти-ратни протест или протест против конфротационе политике СПС-а, посебно против искучења опозиције из државних питања.
извор: ВИКИПЕДИЈА
фото: фбц
