Време до Божића неко мери данима, неко седмицама. У православљу, време се мери празницима, у трећу недељу пре дана рођења Сина Божјег, славе се Детинци.Дочекујући Божић,
насветије Рођење на земљи, Српска Црква и народ, у три недеље пред овај празник, обележавају наше овоземаљске породице, које су Цркве у малом и слике љубави Божје у Светој Тројици.
У овим припремним недељама пред Божић народни обичаји су, углавном, свуда исти.
Најпре очеви и мајке, на Детинце, у трећу недељу пред Божић, рано ујутру везују своју децу, која се дреше поклонима.
У другу недељу пред Божић, на Материце, везују се мајке, очеви на Оце, у последњу пред празник Христовог рођења.
Ово међусобно везивање и дрешење је заправо узајамни поклон љубави, који ствара празничну, свечану атмосферу у породичним хришћанским круговима, попут оне коју су створили источни мудраци светој породици Богодетета поклонивши Му се, уз поклоне, у Витлејемској пећини.
Обичај је да се данас припреми и леп, свечани, обавезно посни ручак, око кога ће се окупити цела породица јер је ово, пре свега, празник који треба да зближи децу и родитеље.
Ревија „Историја“ у новембарском броју за 2014.г. нам доноси и податак како су Детињци и Материце прослављани почетком 20.века у Београду: „Божићно славље је наговештавао низ празника који су му претходили. Детињци, Материце и Оци су били слављени у оквиру породице, али су се кућне догодовштине са „везивањем“ препричавале по кафанама и на женским седељкама. На Детинце родитељи „везују“ своју децу парчетом канапа, а потом се деца „дреше“ поклонима. Вриска млађе деце у бежању пред родитељима је обавештавала кад се и код кога почињало. Наравно, обично би отац дао неку пару да се мајци купи поклон. Понеко дете би уштедело нешто од кусура из продавница, па би купило симболичан поклон. Важно је било показати пажњу. Деца без родитеља која су се сама старала о себи, а таквих није било мало на Дорћолу, увек су „случајно“ пролазила поред кућа оних супружника који нису имали деце. Често су они баш те недеље излазили „послом“ на улицу, правећи се да не хају за децу око њих. Изненада би им се у рукама нашли комади канапа и почела би трка по улици, уз невиђену цику и вриску. Најчешће би најмлађи који не могу још довољно брзо да побегну први били ухваћени и „везани“. Пошто нису имали чиме да се „откупе“, поклоне су добијали ако свечано изјаве да су добри били целе године. Материце су биле већ озбиљнији празник. Тад деца везују своју мајку, али знају да заређају и по родбини и комшилуку, и везују све на које наиђу. У кући Богдановића (позната рибарска породица) ни кућна помоћница, Словакиња Јулка, није била поштеђена. Изабарана деца из дома али и понеко друго сирото дете били би одведени у двор да „везују крањицу“ и приме поклоне. Њено величанство краљица Марија Карађорђевић је била веома активна у прослави овог празника. Следећи њен пример и најугледније београдске даме су биле жустре чланице добротворних друштава, највише „Кола српских сестара“, којима је главни празник био материце јер су тада делиле поклоне сиромашној деци. На Очеве су се „дрешили“ очеви, али без јавног „везивања“, то је било само у кругу породице. И опет су се делили поклони и помоћ сиротињи. Богати људи су тога дана давали издашне јавне поклоне, јер је и то био начин исказивања престижа у друштву. Купили би нову и лепу одећу за неколико десетина малишана, поделили то деци и обавезно се фотографисали. Те су слике објављиване по новинама, „као пример за углед другима“.
