Пролетос, у оквиру пројекта који је финансирало Министарство заштите животне средине, очишћене су многе дивље депоније у нашој општини. Међутим (увек то међутим), неки наши , благо речено, неодговорни суграђани, су се потрудили да сав тај труд пониште и створе још горе него што су биле. Тако се догодило да смо поново добили једно одвратно ругло на путу код градске плаже. Али, то је само први део, ове (тужне) приче. Ускоро (негде од јула месеца), на тој деопинији се могао видети један прелепи  псић. И када пролазиш туда сваки дан , не можеш да га не приметиш и не схватиш да је ту -стално. Па, почнеш да му доносиш да нешто поједе. И онда се догоди да сретнеш још неког љубитеља животиња , који му такође доноси храну. Из разговора испада да се исто понаша и према теби и према њима – радује се кад долазиш, истрчи испред тебе, умиљава се, обилази те, никада, али никада не залаје, поједе то што си му донео, али поглед му блуди негде у даљину. И онда чујеш незваничну историју Белог : био је у власништву особе женског пола из Сене, и она га је једног дана донела на ову депонију, пребила и бацила ту. А он се опоравио, и , по свој прилици је и даље чека да дође… и зато не мрда од сметлишта. За ових пар месеци никада се није удаљио више од стотинак метара одатле. У близини, у једном дворишту живи и Жути, али иако су постали добри пријатељи (често подели и храну која му се донесе са њим) Бели  никада није отишао код Жутог, већ само овај код њега. И да, иако се радује, скаче, трчи око тебе, никада није дозволио  да га помазиш…питање како ће све функционистаи када почне зима и све што иде уз њу.