Једна од најстаријих прослава на свету, дочек Нове године, има разне форме, од традиционалних до неких чуднијих, али већини је заједничко то што људима омогућава да се мало опусте након дуге и напорне године.

И код Срба, ово славље је прастари религијски, друштвени и културни догађај. Многи данашњи обичаји само су осавремењени стари и пагански, које су стари Словени донели из своје постојбине, а касније обогатили обичајима староседелаца.

У нашим крајевима Нова година почиње да се слави највероватније тек од деветог века, кад је већина Јужних Словена примила хришћанство.

Српски стари обичаји спој су старословенске и старобалканске традиције кажу етнолози. Празник Календе или Коледа многи научници доводе у везу са празновањем Нове године. То је први дан месеца од чега потиче и реч “календар”. Сматра се да је то првобитно био дан младог месеца.

Календе су наслеђене из римског календара и светковале су се током средњег века у целој Европи. Временом, Коледа као празнична ознака, прешла је и на сам празник Божић.

Прослављање Нове године је настало од светковине рађања Сунца, а сви обичаји имали су за циљ – да се »помогне« сунцу да надвлада мрак и хладноћу, да се природа поново пробуди. Прскалице палимо уместо новогодишње ватре, која је некад »помагала« сунцу да савлада мрак.

Током историје, како су се мењали религијски системи, мењали су се и календари, па и дан када се дочекује Нова година. У Србији су Нове године стизале на Божић, и ређе на Српску нову годину. На селу се до Другог светског рата прослављао Бадњи дан и Божић, потом Мали Божић или Свети Василије, празник познат данас и као Српска, православна, Нова година

Кићење јелке у нашим крајевима је новијег датума. Долази из северних крајева данашње Војводине, почетком 20. века, са културом немачког становништва. Претпоставља се да је овај обичај дошао у Немачку у 16. веку из Индије, у којој је и раније било познато кићење дрвцета свећама, и које се тамо звало »дрво живота«. Мало је познато да се зелено дрво – јелка, поистовећује са бадњаком.

Увођењем у службену употребу грегоријанског календара 1919. године, прва Југославија је установила и за Србе 1. јануар као први дан Нове године, откад се он код нас празнује као државни празник.
Нова година је дан када по соларним и сличним календарима почиње следећи календарски, датумски, циклус, односно то је први дан у следећој години.

У свим културама које користе годишње календаре долазак нове године се прославља као празник. У данашње доба, већина земаља је прихватила рачунање времена по грегоријанском календару и почетак нове године рачуна од 1. јануара. Прослава Нове године је у Југославији посебан значај почела да добија после Другог светског рата када се покушао сузбити значај који је велики део хришћанског становништа са тих простора придавао прослави Божића, тако што се пажња усредсредила на до тада мање прослављану и религиозно непопуларну „Нову годину“. Овим се са једне стране избегла (мада по некима само привидно) једна манифестација подвојености због календара становништва на религијској основи, али се са друге стране, по мишљењима дела Југословена, неправедно стварала општа непријатељска атмосфера према онима који су се одлучивали да наставе са традицијом прославе Божића. Ипак, може се приметити да је у верски и културно хетерогеној земљи било згодно имати заједнички празник, као што је међународна Нова година.

Прослављање Нове године на дан који је грегоријанским календаром означен као први јануар није одувек било присутно; наиме многе културе су смену година, пре него што се усталио данашњи обичај, обележавале у пролеће или јесен. У хришћанским срединама, први јануар (григоријанског или јулијанског календара) је такође познат као дан на који је Исус Христос обрезан. У Православљу, Црквена нова година се слави 1. септембра по јулијанском календару (14. септембра по грегоријанском), као дан почетка литургијског циклуса.

ИЗВОР : Блиц, Телеграф

ФОТО:Мој Нови Сад