Патријарх Српске православне цркве Иринеј (90) преминуо је од последица вируса корона у болници у Београду.

„У петак, 20. новембра 2020 године у 7:07 часова у Војној ковид болници „Карабурма“ у Београду упокојио се у Господу Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј“,  саопштила је Српска православна црква.

Вест о смрти патријарха Иринеја прво је објавио председник Србије Александар Вучић на свом званичном Инстаграм профилу.„Част ми је била што сам Вас познавао. Такви као Ви никада не одлазе..“ написао је Вучић.

У Војну ковид болницу деведесетгодишњи патријарх је примљен 4. новембра, како је тада саопштено из СПЦ, доброг општег стања, без тегоба и температуре након што је током редовног тестирања потврђено постојање вируса САРС ЦоВ2, али се његово стање пролазно погоршало 12. новембра, а последња три дана појавила се срчана слабост, коју су лекари успевали да ставе под контролу.
Опште стања патријарха, како је објављено на сајту СПЦ, погоршало се јуче у јутарњим часовима, када је стални конзилијум лекара , уз које су и лекари из Руске Федерације, утврдио је да је здравствено стање његове светости Патријарха српског господина Иринеја комплексно.

Патријарх Иринеј, који је 45. по реду поглавар СПЦ последњу пут је служио у Подгорици, заупокојену архијерејску Литургију са опелом на сахрани митрополита црногорско-приморског Амфилохија, који је такође преминуо од последица короне.

Пре тога у јавности се последњи појавио 22. октобра када је са председником Александром Вучићем обишао радове на завршетку храма Светог Саве на Врачару.

Иринеј, патријарх благе нарави и „јаке“ речи

Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх, Иринеј, ће остати упамћен по благој нарави и „јакој“ речи, веран и цркви и држави.

На трон је дошао 22. јануара 2010. године одлуком Изборног сабора Српске православне цркве, а устоличен је у београдској Саборној цркви дан касније као 45. поглавар СПЦ у специфичном историјском тренутку за Цркву и државу.

Отишао је са Косовом и Метохијом у души и у срцу, а као први међу једнакима у СПЦ, патријарх Иринеј је носио велики терет положаја СПЦ на самопроглашеном Косову, али и у Северној Македонији и Црној Гори, државама бивше Југославије, које раде на успостављању аутокефалности.

Био је максимално предан Србији и српском народу, где год он живео и имао добре односе са некадашњом и актуелном влашћу.

Борио се да заустави раскол у СПЦ, позивао на јединство и заједништво и показао да Црква и држава могу да имају добре односе.

Приликом устоличења у древни тон српских патријарха 3. октобра 2010. у Пећкој патријаршији рекао је да „ако заборавимо Косово, Косово ће заборавити нас“, уз велику забринутост да би Велики Дечани, Богоридица Лјевишка, Грачаница, једнога дана могли бити у „другој држави“.

Иако Црква и патријарх лично не деле истоветне ставове о косовском питању, отворено је подржавао актуелну власт, посебно председника Александра Вучића.

Када је устоличен на место патријарха рекао је да је пред Црквом најважнији задатак да се спаси „свето Косово“ и да Црква у томе треба да помогне држави, не жалећи притом труда, а, како је казао, ако треба и жртава.

Једна његова изјава је својевремено наишла на осуду опозиционог дела политичке сцене у Србији, када је рекао „да се Вучић лавовски бори за КиМ“.

„И сада мислим да се председник Вучић лавовски бори за КиМ, и то под невиђено неправедним условима, али и да вековни став Цркве свога народа и уједно своје властите Цркве доживљава као помоћ, а не као одмагање и отежавање ионако претешке ситуације“.

Био је дубоко благодаран државном врху Србије који, како је говорио, Србији отвара пут према свету, што се у великој мери и постигло.

„Србија полако стаје на своје ноге и надамо се да ћемо уз Божју помоћ повратити место и улогу који јој припадају“, рекао је Иринеј почетком ове године.

Био је отворено захвалан што, како је казивао, има разумевања за потребе Цркве, подсетивши да је у основне и средње школе после много година уведена веронаука, да је свештенство добило подршку у социјалном осигурању и да се помаже обнова и изградња светиња.

Патријарх Иринеј је устоличен након смрти патријарха Павла, којег велики део верујућих људи, иако званично није проглашен, сматра свецем у времену великих превирања у самој СПЦ у којој се борио са пројектом који има за циљ њено разбијање, што је неминовно дошло након распада некадашње Југославије.

Говорио је нешто што нико пре њега није смео да каже.

Био је обрадован изборним променама у Црној Гори, за чију је власт казао да је „слична Павелићевој НДХ и гора према Србима од османлија“, а за црногорског председника Мила Ђукановића је рекао „да као усташе протерује Србије“.

На обележвању 10 година од проглашења патријархом и 60 година од када се замонашио, патријарх је испричао да му је једна угледна личност из Црне Горе говорила да се „остави“ приче да су Црногорци Срби, а да га је он упитао: „А шта друго могу бити него Срби“.

Током његовог службовања прослављени су велики јубилеји попут 1700 година Миланског едикта, осам векова Ђурђевих ступова, шест векова Манасије и 800 година аутокефалности СПЦ.

Био је спреман да призна да није лако бити српски патријарх, а сарадници блиски њему знали су да кажу да Иринеј, као поглавар, одговара данашњем времену и да “брод српске цркве носи на најбољи могући начин“.

Током устоличења у Саборној цркви, када је уобичајено да патријарх при ступању на престо износе свој програм, рекао је да нема свој програм, већ да је његов програм, програм „свете Цркве“.

„Ја сам слаб и очекујем да заједно крмаримо црквом“, казао је тада.

Патријарх Иринеј се залагао за помирење са Хрватима, али и противио канонизацији Алојзија Степинца.

Лично није био против доласка папе и сматрао је да би то био велики корак, али се држао става Цркве „да за ту посету још није сазрело“.

Патријарх Иринеј рођен је 1930. године као Мирослав Гавриловић у селу Видова, код Чачка.

Потиче из честите сеоске породице – оца Здравка и мајке Милијане. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, где се среће са Гојком Стојчевићем, потоњим владиком рашко-призренским и патријархом српским Павлом.

По повратку из војске убрзо бива постављен за професора Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Нјегове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши црквено име Иринеј.

Постдипломске студије завршио је у Атини, а од 1969. обављао је дужност управника монашке школе у Манастиру Острог. Убрзо се враћа у Призрен, где је као ректор водио Призренску богословију.

Владика постаје 1974. године, када га Свети Архијерејски Сабор бира за викарног епископа моравичког.

Годину дана касније изабран је за епископа нишког. На владичанској катедри у Нишу провешће наредних 35 година.

Са тог места заменио је патријарха Павла на месту духовног пастира српског народа.

ИЗВОР BBC, РТВ