„Постоје људи који су својим живљењем надживели будућност. Наш Драган , попут свих оних које је Бог саткао од светлости и свиле, па ставио у ватру…Да постану брид, који пред многима расеца видик и пут. Кучево је многе године у свет гледало Кецмановим делима“ ( песник Слободан Ристовић, Москва, август 2018.)  “ Драган није оставио траг, он је за собом оставио златну бразду“ ( сликар Пера Анђелковић).

На данашњи дан пре 15 година у вечност се преселио сликар Драган Кецман. У блогу посвећеном уметнику пише и ово  :

Песник о Сликару:

После бајковитог детињства, упловио је у вирове живота. У односу на Скандинавију на Балкану никада није досадно. Вековима, сасвим обичан човек често пожели да завири у прошлост и будућност, али само одабрани могу чинити чуда. Ходочасник, чувар традиције, Сликар је зауставио време. Четкица Кецмана убојитија је од мача, мекша од памука и бржа од бича. Неуморни сањар, откидао је тренутке живота и закивао их на крст вечности и непролазности. У исто време сликар, боем, поета и обичан смртник са картом за бесконачност, у једном правцу.

Свака је слика – прича за себе. Пуна живота и све сто је на Кецмановим платнима за смрт и не мари, јер им она не може ништа. Вера у Бога, у људе и судбине, изборана лица и отисак дусш у жутој реци и Планини. Православље се брани бојом и палетом, тако је то схватио и тако то чини Витез Дуге на извору светлости. Скромност је све више мана него врлина. Драган Кецман се никада није додворавао критичарима. Једноставно, веровао је и верује у своје слике, што се показало као довољно и пресудно.

Остао је свој, горд и непоновљив, саврсшно једноставан, искрен пре свега, и заљубљен у магичну игру боја које му живот значе.