Ситуација са коронавирусом условила је да се многи сегменти живота промене. Тако је и традиционално обележавање дана рођење великог барда српског песништва, Стевана Раичковића, ове године прилагођена истој . Њему у част, члан УКС-а  Драган Деспот Ђорђевић, посветио је Циклус песама о ватри .

Из необјављене збирке песама „Кенотаф“

Циклус песама о ватри

*
Веле да је камење
негда било живо,
још док су дрвећа ишла и говорила.
У камен ватра!
Сачува се варница
из праманта.
Вулкан,
богобојажљиво,
у огњиште се насели.
На олтару незнабожаца
утврди профани и сакрални дом,
да док је света и века
ноћу му се зла друга исповеда
И да о концу отвара роба од гроба.

*
Селиш праг кућевни,
у подсвести теглиш претке
у грудима жар огњишта,
на длану воде неначете.

Ископаваш гробове
на леђима градиш костурнице
за нерођене и све
који ће тек умрети.
Крећеш путем на страну
на коју се из живог огња
дим повија.

*
Ужегао огањ у Нјему,
најео се змијоједине ил вукоједине,
налајао га бесан пас.
На телу му сврдлотина.
Селом иде кљаст,
нагрђен,
ровашен,
тражећи две ватре
по туђем атару и вртлогу.

*
Траг ти у пословици,
костур ти исчезава.
Од уста до уста
носим и чувам те.

Ватра памтивека
да не згасне.

*
Од памтивека,
човек кад умре оде у нав.
Или само умре и поквари се.
Како било,
ковчег му барутом прочисте,
покров му пред укоп промињу,
кучину му над хумком спаљују.
Да га очи више не виде
и да му коњ никада
над гробом не заигра.

*
Жива ватра
варницом спали труд.
А вадили су је
целе ноћи и пола дана
док је нису избили из тебе.
За лек од помора,
за празник
и овај веровни дан
када сам веровао да ћеш доћи!

*
Под твојом стопама
и жар и угљевље.
Огорелине на мојим костима.
Узимам жишку
док за тобом ватре бацају!

Наше старе архетипове
три су жарка сунца сијала.

*
С’ почетка света
пре него је Север Југу избио око
дошла си упаљеним луговима
и сатрвеним шумама
мени, покислом и озеблом
и народу без ватре!
Жива ватра
укресана, не дата
пореклом у мит заоденута!

*
Ишао си на јазове, на мостове,
на гувна и буњишта, на раскршћа где живи не газе у недоба.
Тражио си је
а урекли су те.
Сада млад венеш
награисао од басми чињарица.
Твоју болест терали су
чак у Лелеј – гору
а ти си громом опаљен
стајао на Татар-гори
где пас не лаје,
овца не блеји,
где во не риче,
где петао не кукуриче.
Из прапостојбине Искона
у огњевитим облацима
и усијаним потоцима лаве
ватру нам доносиш човече,
да угрејемо ово мало душе.

Драган Деспот Ђорђевић

О аутору
Драган Деспот Ђорђевић рођен је 12.02.1978.у Пожаревцу.
Објавио збирке песама :
„АРП Арт“
„Одјек“
„У крају бескраја“
„Двопев“
„Човек који је згазио мрава“
„Мимикрија постојања“.
Заступљен је у неколико антологија и зборника песама.
Приредио је текст за графичке новеле „Путевима испирача злата“ и „Русаље“.
Иницијатор настајања и уредник три тома збирки прича „Чувари златног руна“. Уредник је неколико десетина књига поезије и прозе. Члан је УКС од 2008.године.Ради на пословима организатора програма у Центру за културу у Кучеву. Живи у Раброву.