Најпознатији кучевљанин свих времена, по многима највећа звезда југословенске и српске забавне музике, Ђорђе Марјановић, јуче је прославио  свој 88. рођендан . Рођен је у Кучеву 30. октобра 1931. године -током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година 20. века био је неприкосновен у СФР Југославији и Совјетском Савезу  Тиражи његових плоча достизали су неслућене тираже. То му , међутим, никада није умањило љубав према свом родном граду где се увек радо враћао. Аутор је имао ту част да пре пар година, проведе једно незаборавно  летње вече ( и добар део ноћи)  на Пеку са легендарним Милордом и схвати колика је његова љубав према завичају.

Биографија

Рођен је у Кучеву. Студирао је и апсолвирао фармацију.^[1] Први пут је запевао на аудицији певача забавне музике коју је организовало Удружење џезиста Србије, да би у наредном периоду певао на игранкама и забавама у граду. Преломни тренутак догодио се 1958. године у Нишу. Душко Раданчевић, шеф једног малог београдског оркестра који је пратио певаче и глумце, позвао га је да пева у паузи између наступа певача забавне и народне музике. Ђорђе је отпевао четири песме – Звиждук у осам, Плаво у плавом, Стидљива серенада и каубојску песму из једног филма. Публика је фантастично реаговала, тражила бис, а Ђорђе, како је спремио само поменуте песме, све их је отпевао на бис.^[2] Његово појављивање на телевизији са песмом „Звиждук у осам“ одмах се претворило у опште одушевљење. Он је био први певач забавне музике на простору Југославије који није само стајао за микрофоном већ је падао на колена, ваљао се по поду, плакао, бацао сако у публику.

Прва ЛП плоча Ђорђа Марјановића Музика за игру (ПГП РТБ) појавила се у продаји на његов рођендан, 30. октобра 1959. године. Плоча је продата у 11.000 примерака, у време кад у Југославији није било више од 20.000 грамофона.^[3] Друга ЛП плоча, под називом Мустафа објављена је 1962. године. Омоте за обе плоче обликовао је истакнути српски дизајнер Љубомир Павићевић Фис. 1960. године са песмама Песма разносача млека и Продавач новина учествовао је на фестивалу у Опатији и освојио три награде.

На такмичењу Златни микрофон 1961. године у Дому синдиката, по мишљењу публике неправедно му је одузето прво место и незадовољни „Ђокисти“ су на тргу Маркса и Енгелса (данас Николе Пашића) направили демонстрације и уличне нереде, тако да је милиција морала да интервенише. Да би некако смирио разбеснелу масу, Ђорђе се попео на кров аутомобила и одатле певао својим обожаваоцима.

Учествовао је на готово свим југословенским фестивалима забавне музике – Београдско пролеће, Ваш шлагер сезоне, Фестивал Опатија, Песма лета, Сплитски фестивал, Загребачки фестивал, као и неколико пута на југословенском избору за Песму Евровизије. На Беовизији 2009. је наступио заједно са Оскаром и саставом Бјути квинс у песми Суперстар Огњена Амиџића, Владимира Граића и Саше Милошевића Марета.^[4]

Појавио се у неколико филмова и телевизијских серија, углавном играјући себе.

Дана 14. априла 1990. је доживео мождани удар на концерту у Мелбурну (Аустралија) где је био гост Лепе Брене. Удар је доживео на сцени док је певао песму „Мене нема ко да жали“. После тога једно време остао је потпуно без говора. Касније му се говор повратио у извесној мери тако да може да прича али отежано. Упркос болести, на инсистирање својих обожавалаца приређивао је концерте где је углавном певао са гостима и на плејбек своје старе хитове. Појављивао се и на концертима других певача и као гост на телевизији. Опростио се од музичке публике и публике уопште 31. маја 2004. концертом у центру Сава.

Од награда и признања добио је: Златну плакету Београда, Орден рада, Орден заслуга за народ са сребрним венцем. Председник СССР Михаил Горбачов доделио му је Орден за учвршћивање пријатељства и ширење културних веза између Југославије и СССР.^[1]

По Србији су постојали клубови обожавалаца Ђорђа Марјановића, Ђокисти, које је он редовно обилазио, руковао се и сликао.^[5] У тадашњем Совјетском Савезу Ђорђе је био веома популаран певач. Певао је у највећим дворанама и био дочекиван са почастима. На једном од тих путовања Ђорђе је упознао и своју супругу Ели, са којом има троје деце. Живи у Београду.

Награде и признања[уреди]

• Златна плакета Београда
• Орден рада са сребрним венцем, 1972.^[6]
• Орден заслуга за народ са сребрним венцем
• Орден рада са сребрним венцем, у СССР
• Орден за учвршћивање пријатељства и ширење културних веза између Југославије и СССР
• Сретењски орден трећег степена – за нарочите заслуге у културним делатностима, 2015.^[7]
• Златни мелос – награда за животно дело, 2015.
• Златни микрофон Радио Београда, 2016.^[8]
• Признање „Национални естрадно-музички уметник“ од Савеза естрадно-музичких уметника Србије, 2018.