Као претпоследње дешавање у оквиру 14.Фестивала „Труба Мирослава Милета Матушића“, у Галерији савремене уметности Центра за културу отворена је изложба слике Емилије Теофиловић. Приликом отварања директорка Центра за културу Јасмина Благојевић је истакла  да је познати ликовни критичар Драган Јовановић Данилов о њеном делу написао : “

„Радови на папиру Емилије Теофиловић пример су цртачког говора који се генерише из богате традиције српских цртача фантастике. Они се највећим делом наслањају на искуства Драгана Лубарде и једне фазе цртачког бављења Уроша Тошковића. Носећи елемент у цртачком пољу Емилије Теофиловић је портрет, људско лице, све остало је његово окружење. Попут каквог фантастичног хроничара, ова уметница васкрсава и ре-креира један свет заборављених људских лица. Скуп тих глава чини једну опуштену фамилију, чудесан кор. Кроз анатомске дислокације уметница деформише како би тачније сагледала реалност људских лица. Међутим, њен циљ је не да прикаже људско лице као такво, већ силу која је то лице створила.

Емилија Теофиловић је музикална,  поетична уметница која на својим лавираним цртежима изражава унутрашње поимање,  менталну представу људских лица. Но, пут до ових цртежа није био ни мало лак – то је био пут очишћења од свих сувишности које би могле да наруше склад и хармонију њених радова. На Емилијиним цртежима се оспорава рационалистичка визија света. Циљ ове младе уметнице није да марљиво реконструише лица која је опседају. Она заправо и не црта лица, већ нам преноси оно што је остало иза њих. Њена лица су призвана из сећања, виђена из успомене.

Најбољи Емилијини радови налазе се на самој граници између фигуративног и апстрактног, тамо где њена линија следи неку своју заумну мисленост . Та линија нас не подучава, она ништа јасно не дефинише нити образлаже, она само изазива трептај срца, као музика, она нешто говори нашим нервима, а говори тако зато што је и сама нервна. Радови Емилије Теофиловић нам највише доносе тамо где јој успева да с ритуалном лакоћом изгради сетну поему о позоришној стварности људских лица, али и маски ;  тамо где јој полази за руком да своја лица окружи колоратуром флуидности и оболом нечег езотеричног. А езотерично је нешто унутрашње, тајно, скривено, доступно само посвећенима.

               У време дигиталне апокалипсе, ова уметница нас изнова враћа мануелно јпроцесуалности и ликовном отеловљењу. Емилијини најбољи цртежи представљају дубинску расправу срца и разума. А сам чин цртања крије нешто од тајанствених обреда чарања, гонетања, упредања архетипских нити. На овим цртежима један затамњени унутрашњи садржај транспонован је у визуелно. Оно невидљиво и тешко ухватљиво овде је доведено у опсег видљивости.“