Отварајући изложбу цртежа Марион Дедић, директорка Центра за културу, Јасмина Благојевић је , између осталог рекла : „

Марион Дедић, је рођена је у Немачкој. Дипломирала je на Факултету ликовних уметности у Београду, одсек сликарство. Члан УЛУС-а од 2009. године. У статусу је самосталног уметника. Реализовала је петнаест самосталних изложби и учествовала на вишебројним групним изложбама у земљи и шире. Живи и ради у Гроцкој, Београд. За свој рад добила је значајне награде и признања .

О циклуси цртежа  који је пред нама,  у свом тексту „ Обличја“ Зорица Атић, дипл. историчар уметности и кустос написала је следеће: „ Доживљај додира преплављује посматрача при погледу на цртеже и обличја која Марион Дедић предано обрађује и изнова им се враћа дуже од деценије. Поред континуитета стваралачког процеса, у сваком новом раду очитује се даља ликовна разрада и надрастање основне теме. 

Пластичност приказа долази спонтано и природно; почетни импулс и непосредни мотив делом је у појавном – у интеракцији визуелног и тактилног – изгледу и привлачној мекоћи животињске форме ,  односно њеног крзна.  Од полазног истраживачког рада и више одабраних  „модела“ , издвојио се мотив пса који, ликовно обрађен, стиче нову реалност. Преображај фигуралног мотива, који је временом преузео улогу објекта, постигнут је поступном уметничком разрадом. Фигурални објекат губи анатомију и постаје простор ликовне игре, линијом тканих површина у крупном кадру на белини папира.

Носилац ликовног израза је крзнено обличје, асоцијативна органска форма која се гиба, дише и креће унутар шара и флека које и надаље препознајемо, или осећамо, као део нечег уснулог и живог… Обличја су растерећена од форме, али и симболичког значења, испољавајући се у изражајној тактилности, којa фасцинира посматрача.

Радови су изведени различитим цртачким материјалима и поступцима на папиру, као и њиховим комбиновањем. У зависности од ликовности траженог израза, заступљени су пастел, оловка, акрил, туш… Потези и линијски токови ткани су низањем, а својим ритмом и правцима кретања варирају ликовни израз од лаганог и прозрачног, до густог и импулсивног. Разлагање представе и свођење на ликовне чиниоце очитује се у поступном раслојавању и све израженијој монохромији, где је употреба боје сведена и ретка. Органски облици цртежа су сада мање фрагмент и наговештај, а више експресивни приказ крзнене форме која привлачи чулну пажњу. Вештина тог ликовног ткања у вибрантним преплетима сведочи о ауторки као зрелој уметници, али и њеном раду који доноси квалитативну новину на домаћу ликовну сцену. Обличја су све више стварна, жива и као уснула, несвесна погледа; она су рањиво изложена, истовремено усамљена и пуна поверења у нашу дискрецију посматрача. Марион Дедић отвара врата новој ликовној стварности – доживљајној надреалности реалног. Сензуалност цртежа која верно представља животност крзна позива на додир, кокетира, отварајући тему ероса и неизбежно гтанатоса. Природно попут дисања, али обезличено, сведено на обличје, топло клупко живота пулсира пред нашим очима; отворено за различита тумачења, одвиклом оку посматрача пружа примарно уживање у уметничком ликовном делу.“