Српска православна црква се својих упокојених верника молитвено сећа на свакој Божанственој Литургији – у делу који се зове Проскомидија. Поред ових помињања она је прописала и посебне дане ( четири суботе у години) када се сећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове – то су Задушнице. На дан задушница иде се у цркву где се служи Света Литургија и парастос где свештеник црним вином прелива жито-кољиво ( жито је симбол смртног тела и бесмртне душе у светлу Царства небеског, црно вино представља Божије милосрђе којим се залечују ране греха а свећа је симбол светлости Христове).

Уочи месних поклада, пред Васкршњи (Часни) пост су велике или зимске Задушнице. Пред Свету Тројицу, педесети дан по Васкрсу су летње или Духовске, док су уочи Михољдана (12. октобра) Михољске Задушнице. Пред празник посвећен Светом великомученику Димитрију – Митровдан (8. новембра) су Митровске или јесење Задушнице.. На Задушнице се одлази на гробље, пале се свеће, обавља се парастос или помен, освештава се жито и уређује гроб.

.

Неки обичаји и немају превелике везе с православљем попут ношењахране на гробље. То је пагански и то никако не треба чинити.

Обичај је и да се на Задушнице дели милостиња.

Ако су гробови ваших најмилијих далеко, свећу за покој душе намените и запалите у цркви.