Вечерас од поноћи на снагу ступа изборна тишина у десет општина у Србији. Правила су јасна и добро позната: нема предизборних скупова, нема плаћених спотова на телевизији и радију, нема штампаних огласа у новинама. Циљ је племенит – омогућити бирачима да у миру, без притиска и агресивне реторике, донесу коначну одлуку.
Међутим, док камере у студијима мирују, а ротације у штампаријама стају, на еКучеву се поново питамо: да ли концепт изборне тишине у доба паметних телефона и друштвених мрежа уопште има смисла?
Законски оквир у Србији, сличан онима у Хрватској, Пољској или Француској, писан је у време када су главни извор информација били Дневник у пола осам и јутарње новине. Данас, док се професионални медији повлаче у тишину под претњом строгих казни, политичка борба се само сели на дигитални терен. Фејсбук, Инстаграм и Икс (Твитер) не познају законске термине. Алгоритми настављају да „избацују“ објаве, ботови су активнији него икад, а спонзорисани садржаји често пролазе „испод радара“ регулаторних тела.
Нисмо ми једини који се боре са овом дилемом. У развијеним демократијама попут Немачке, Велике Британије, Холандије или Данске, класична изборна тишина заправо и не постоји. Тамо је дозвољено агитовање до самог уласка на бирачко место, уз услов да се не омета процес гласања. Сматра се да су бирачи довољно зрели да сами „просеју“ информације, без обзира на то колико је кампања интензивна. С друге стране, Словенија је кроз судску праксу заузела став да објаве појединаца на мрежама не крше тишину, јер би забрана истог била задирање у основно право на слободу говора.
Парадокс је очигледан: док држава захтева апсолутну дисциплину од традиционалних медија, дигитални простор остаје „сива зона“. Тиме се ствара привид мира, док се у позадини, на екранима који су нам стално у рукама, кампања наставља несмањеном жестином.
фото илустрација ал
