Као храмовну славу манастир Тумане слави Сабор светог арханђела Гаврила 26. јула а данас ће обележити и сто година од подизаља садашње цркве, која је подигнута и освећена 1924. године
Како је изгледала црква и комплекс манастира Тумана при своме настанку није могуће утврдити. Зна се да је кроз читав средњи век и турско ропство манастир носио бреме страдања са својим народом, бивао је пљачкан, рушен и паљен, али је као и народ увек обнављан јер је његов духовни значај у том раздобљу био несагледиво велики. Са једне стране подсећао је страдалне на славну прошлост народа, Цркве и државе, а са друге, важније и јаче, опредељивао је народ за обећано Царство Божије и сведочио благоверним хришћанима о њему, бивајући тако неразрушив бастион вере.
Манастир се у турским пописима први пут помиње 1572–1573. године, а потом у време султана Мурата III (XVI век) у контексту дажбина које је имао према турском султану, уз шта се наводи и да су тада у манастиру живела два монаха.
У Туману су се пред Прву велику сеобу Срба (1690. Година) у жељу да подунавске Србе подигну на устанак против Турака, састали патријарх Арсеније III Чарнојевић и гроф Ђорђе Бранковић.
Егзарх Максим (Ратковић), изасланик Митрополита београдског, посетио је у првој половини XVIII века браничевске манастире, по налогу својих црквених власти, како би описао и тачно видео околности и услове у којима се налазе, као и бројно стање монаштва и њихов живот. У свом извештају дотакао се и манастира Тумана, за чију цркву је навео да је била покривена црепом, што је за ондашње услове била реткост. Црква коју је видео Егзарх Максим јесте првобитна манастирска црква и она је постојала све до после Кочине крајине када су је из освете Турци спалили.
Чим су се указале могућности народ је спаљени манастир обновио великим залагањем оберкнеза Павла Богдановића у доба кнеза Милоша, када су обновљени и околни манастири Нимник, Рукумија и Заова.
Обилазећи по налогу кнеза Милоша Србију, крајеве, места, манастире и знаменитости, Јоаким Вујић бележи да је туманска обновљена црква мала размером, уређена по хришћанском богослужбеном поретку и да је делом живописана.
Црква из Mилошевог времена постојала је у манастиру све до 1910. године, када је минирана и због великих напрснућа по наредби власти до темеља срушена. Током наредних четрнаест година манастир Туман био је без цркве јер су обнову порушене спречавале многе околности, а међу њима посебно светски рат, који се тих година водио и у коме је Србија активно учествовала. Садашња црква подигнута је и освећена 1924. године.
О настанку и имену манастира Тумана нема сигурних сведочанстава, сва се она јављају доста касно (XIX век) и чине у основи записано и од заборава отргнуто усмено предање.
Ако се ослонимо на народно сећање које је до дана данашњег живо у широј околини манастира, Туман је настао као задужбина косовског јунака Милоша Обилића, за кога се сматра да је живео и владао делом данашњег Браничева.
Пред Косовски бој манастир још није био довршен па је Свети кнез Лазар позвао свога властелина да прекине зидање светиње речима „Ту мани“ од чега је изведено име манастира.
Нешто шире од овога нам говори предање да је Милош Обилић ловио по густим шумама у околини манастира, те да је у лову нехотице ранио пустињака Светог Зосима. Носећи подвижника ка свом двору ради покушаја да му спасе живот и извида рану, на месту где је сада манастир светац је молио да га спусте и узвикнуо Милошу: „Ту мани и пусти ме да умрем“ – што је као и у претходној варијанти предања послужило као основа за име манастира.
У монографији манастира Витовнице протојереј др Радомир Милошевић наводи могућност да се манастиТуман може довести у везу са Јерменима трговцима, с обзиром на то да манастир истог имена до данас постоји у њиховој земљи.
Оно што је неоспорно јесте да је настанак манастира Тумана у нераскидивој вези са Преподобним Зосимом Синаитом, те да је на месту његовог подвига или око његовог гроба непосредно по упокојењу формирана света обитељ. На ту могућност указује Божидар Ковачевић у раду „Венци кнезу Лазару и Раваници“, који наводи могућност да је име манастира Тумана изведено из грчке речи „тимвос“ (лат. tumulus), што означава гроб, односно гробну хумку.
Како год било, име манастира надживело је векове и остало очувано до данас као и спомен Светог подвижника Зосима, коме већ вековима хитају невољници са многих страна тражећи лека и духовне утехе.
Сем спомена Преподобног Зосима Синаита није познато како се монашки живот у манастиру Туману одвијао током средњег века. Први податак везан за то је помен двојице житеља у турском попису из XVI века. Након тога, тек 1735. године помиње се тумански намесник Исаија као представник монаштва, присутан на црквено-народном сабору у Карловцима. Из ова два историјска помена може се наслутити да је манастир Туман током турске владавине био мали манастир настањен са једним или неколико монаха, иако нападан и рушен, вероватно увек жив и појући.
Кроз читав XIX век манастир је био активан, што се наставило и у XX веку, чак и у време када је остао без цркве.
hово рухо манастир добија доласком руско-српског братства из манастира Миљкова 1936. године. Тада се активно обнавља пре свега у духовно-богослужбеном смислу, а уз то јача и економски, те се подиже нови велики конак и пратећи објекти неопходни за неометан живот и рад монашког братства. Руски монаси доносе са собом чудотворну икону Курске Мајке Божије, која је до данас велика и поштована светиња манастира Тумана.
У том периоду обретене су и мошти Преподобног Зосима (1936. године) што је умногоме освежило и проширило у народу увек жив спомен светитеља. Напредак манастира у овом периоду био је видан и трајао је све до почетка Другог светског рата, када велики део братства, посебно Руса, због смутњи и несигурности одлази у безбедније крајеве. Манастир је у тешком стању и са малобројним житељима сачекао ослобођење. Нове власти и обичаји нису били наклоњени цркви, те је послератне дане туманско братство са муком носило. Међутим, и у том периоду манастир активно живи и дела, обнављају се конаци и економске зграде, као и древна испосница Преподобног Зосима.
Како је стање са житељима у већини браничевских манастира било углавном оскудно, многи од њих су поверени монахињама на старање. Тако је на предлог Епископа браничевског Хризостома манастир Туман 1966. године преименован у женски општежитељни манастир.
Свој највећи процват манастир доживљава на крају XX века при управи мудре и предузимљиве игуманије Матроне, за чије време је читава обитељ у сваком смислу напредовала, а велика пажња усмерена је на обнову унутрашњости цркве, која је у потпуности преуређена и потпуно живописана. Одлуком Епископа пожаревачко-браничевског Г. др Игнатија 2014. године Туману је враћен историјски статус мушког општежитељног манастира. Данас је Туман најбројнији мушки манастир у епархији браничевској.
извор и фото :МАНАСТИР ТУМАНЕ
