Рањено је, односно повређено око 5.000 цивила, а према немачким изворима, мртвих је било 1.160. Бомбардовање је настављено и сутрадан 17. априла, а онда и 21. и 24. априла.

Имајући у виду разорност ваздушних напада, у којима је тешко било разазнати зашто су мета напада бројни цивилни објекти, читави блокови стамбених зграда, болнице, пијаце… грађанством Београда овладао паничан страх. Било је очигледно да нико није сигуран.

Из тог угла посматрано, није било могуће разлучити критеријуме приликом избора мета. Отуда је уследио масовни егзодус у приградске средине, села и варошице. Градом су се кретале бројне колоне очајника, и иначе исцрпљених вишегодишњом окупацијом и немаштином.

Догађај упамћен као Крвави Ускрс у колективном сећану грађана Београда доживљен је битно теже од немачких бомбардовања 6. априла 1941, како због чињенице да се од савезника очекивала помоћ и ослобођење, а никако бомбардовање, поготово тако брутално, а онда и због утиска да је савезничко бомбрадовање 1944. било разорније него немачко 1941.

Англоамеричке снаге интензивно су у том периоду тукле Плоешти у Румунији, главни извор нафте немачке војске, поред индустријске производње којом је немачка хемијска индустрија силом прилика овладала у Другом светском рату. Био је то, међутим, потез очајника, због несразмерно виших трошкова.

Трагедија Београда на православни Ускрс, 16. априла 1944, била је последица чињенице да су нафтна поља код Плоештија тог дана била под маглом која је онемогућавала иоле безбедно кретање и дејство ваздухоплова, па су се англоамерички бомбардери окренули и затим испразнили смртоносне товаре над Београдом. Тешко разорени Београд био је тада секундарни циљ.

Притом, бомбардовање је вршено са висине од 3.000 до 5.000 метара, и то методом знаном као „тепих бомбе“, дакле неселективно.

Званично, циљеви су биле немачке трупе, инфраструктура, војни и привредни објекти од значаја за немачке ратне напоре.

То је подразумевало рејон главне железничке станице у дну Немањине, друге железничке објекте, ранжирне станице, мостове, фабрику ваздухоплова Икарус, затим Рогожарски, иначе смештен у густо начичканом центру у Далматинској, доцнији ИКЛ. Такође, аеродром у Бежанији, односно Земуну, бродоградилиште…

Погођено се, међутим, није поклапало са прокламованим циљевима.

Укупно, те 1944. Београд је тешко бомбардован, од стране савезника, у априлу, мају, јуну, јулу, септембру, у 11 наврата.

Тешка савезничка бомбардовања Србије у Другом светском рату започела су разарањем Ниша 20. октобра 1943. године, када су погинуле стотине грађана и разорени бројни цивилни објекти.

Најразорнија су међутим била априлска бомбардовања, са највише жртава, вероватно и због фактора изненађења.

Тог 16. и 17. априла Београд је тукло око 600 бомбардера, такозваних четворомотораца. Ударна јединица била је 15. ваздухопловна Војске САД, чија се база налазила у Фођи, у Апулији.

Другог дана, 17. априла, Београд није гађан као секундарни циљ, него је, напротив, био главна мета. Разарања су била страховита. Бомбардован је чак и логор Сајмиште, где је, колико се зна, било 60 погинулих и око 150 рањених.

Разорени су Икарус, Телеоптик, Данубиус, рафинерија на Чукарици. Тешко су оштећени мостови на Сави и Дунаву, индустрија Рогожарски, али и околни стамбени блокови, бродоградилиште такође.

Погођена је Бајлонијева пијаца на Дорћолу, са околним стамбеним блоковима, где је погинуло око 200 лица. Бомбе су погодиле Теразије, Палату Албанија, здања Техничког и Правног факултета, здравствене установе, читаве блокове кућа за становање, цркве. Породилиште у Крунској улици, данашња Студентска поликлиника, је разорено, уз бројне жртве.

Остаје отворено питање ко је одлучивао о избору мета, односно градова који ће бити предмет бомбардовања.

Сачувана грађа потврђује да су бомбардовања, осим процене интереса војних стратега Британије, односно САД, тражили не само представници НОВЈ, него и команда Михајловићеве ЈВуО. Циљеви су одабирани договорима.

Такође, оновремене техничке могућности нису дозвољавале већи степен прецизности када се гађа са таквих висина, а летелице су приликом тадашњих масивних разорних удара углавном дејствовале са висине три до пет хиљада метара. Несумњиво, намера је била да се избегне дејство противавионске артиљерије.

Према немачким изворима, погинула су 343 немачка војника и 96 Италијана.