Дан заљубљених је данас секуларан, док је, изворно у питању празник Протестантске и Римокатоличке цркве које 14. фебруара прослављају Светог Валентина. Дан заљубљених у последње време, посредно или непосредно обележава велики број људи широм света

Прослава Валентинова (дана) у почетку је била намењена неколицини истоимених ранохришћанских светаца. Најпознатија мартирологија (начин на који неко постаје светац-мученик) Валентина јесте та да је погубљен јер је венчавао војнике, што је тадашњи римски цар Клаудије ИИ строго забранио, сматрајући да су ожењени мушкарци лоши војници. Према веровању, док је одлазио да му одрубе главу, Валентин је слепој тамничаревој ћерки послао писмо са жутим шафраном у знак захвалности за указану пажњу. Било је потписано „од твог Валентина “

Дан Светог Валентина је први пут са романтичном љубављу повезан у четрнаестом веку у круговима блиским Џефрију Чосеру, енглеском песнику позног средњег века. У то време, међу угледним људима била је популарна тзв. отмена љубав. До петнаестог века, ова пракса је прерасла у то да заљубљени своју љубав исказују цвећем, слаткишима и честиткама.Савремена обележја Дана заљубљених су црвени срцолики поклони, голубице и играчке или фигуре у облику Купидона (староримског бога страсне љубави). Још од деветнаестог века, руком писаним честиткама место на тржишту одузимају масовно произведене честитке.

Свети Валентин је дуго сматран даном неудатих и неожењених, а не брачних парова. Тога дана девојке би се скривале по селу и чекале да их младићи пронађу, а парови створени након те игре требало је да се венчају током те године.