Краљ који је имао трагедију да као дете остане без оца, није био ни пунолетан када је априла 1941. одведен из своје земље вољом пучиста, који су 27. марта оборили легалну владу,  односно Намесништво чија је прва личност био кнез Павле.

Петар II Карађорђевић никада се више није вратио у своју земљу.

Била је то ситуација коју су доживеле бројне крунисане главе током Другог светског рата пошто је нацистичка Немачка окупирала велики део Европе.

Почев од краља Норвешке Хакона VII, до грчког краља Ђорђа II. Мање више сви они привремено су се заједно са својим владама нашли на тлу Британије или њених поседа. Већина се по окончању рата вратила у своје земље.

Судбина краља Југославије Петра II Карађорђевића била је међутим много трагичнија. Као уосталом и судбина његове земље.

Прворођени син краља Александра I Карађорђевића и краљице Марије фон Хоенцолерн Сигмаринген, од Румуније, рођен је у Београду, у здању двора. Кумови на крштењу били су као изасланици краља Џорџа В, војвода од Јорка са супругом, потоњи британски краљ Џорџ VI и краљица Елизабета.

Када је 9. октобра 1934, у Марсељу, убијен краљ Александар, био је то најтрагичнији момент међуратне Југославије. Земља која се тек стабилизовала, иначе све време суочена с бројним непријатељима, поново се нашла без стабилног неприкосновеног вођства.

У складу с тестаментарном жељом почившег краља образовано је намесништво чија је прва личност био кнез Павле Карађорђевић. Уз њега, чланови намесништва су били др Раденко Станковић и др Иво Перовић.

Млади краљевић Петар у време убиства оца налазио се у Енглеској где је упућен на школовање. Имао је тада 11 година. Потоњи период малолетни краљ Петар II проводи у Југославији. Кнез Павле управљао је земљом као први намесник, у ишчекивању пунолетства краља Петра II.

Стицај оклоности довео је септембра 1939. до новог светског рата. Иако су све симпатије кнеза Павла без икакве дилеме биле на страни Британије, његов превасходни циљ када се у Европи распламсао ратни сукоб, био је како очувати Југославију далеко од рата.

Била је то тешка ситуација. Јавно прокламована неутралност званичног Београда, заправо је била добрим делом мимикрија.

Када је средином 1940. поражена и окупирана Француска, Немци су се дочепали докумената која су јасно указивала да је Београд, односно кнез Павле, заправо водио политику наклоности западним савезницима. Притисак Берлина се потом појачао.

Искрцавање Британаца у Грчкој довело је до одлуке Немачке да обезбеди Балкан без присуства Британаца, што ће додатно отежати положај земље. Тражено је приступање Краљевине Југославије Тројном пакту.

Кнез Павле је поступно, после мучних преговора, успео да издејствује да приступање буде формално. Односно, Краљевини Југославији је пактом од 25. марта, гарантовано да се од ње неће тражити никакво учешће у немачким ратним напорима, нити прелаз немачких трупа.

Државни удар који се догодио 27. марта 1941, довео је до беса Берлина и напада на Краљевину Југославију.

Пучисти су прогласили младог краља Петра II пунолетним, да би га потом одвели у емиграцију. Заједно са избеглом владом доспео је у Грчку, одмах потом у тада британску Палестину, затим у Египат.

У јуну 1941. доведен је у Енглеску, где је прихваћен као симбол противљења нацизму. У то време краљ Петар II је у Британији приказиван као нека врста узора отпора Немачкој.

Слављен и уважаван, пошто више није имао поред себе искусног кнеза Павла, који је одведен у конфинацију, прво у Кенију, потом у Јужну Африку, због потписивања пакта, млади краљ се у новој позицији, окружен вештим политичарима и дипломатским утицајима, тешко сналазио.

Потоња судбина Југославије одређена је усклађивањем интереса великих сила, углавном независно од прилика унутар саме земље. Када су совјетске трупе из Румуније у јесен 1944. прешле на територију Југославије и заједно са партизанским јединицама у октобру заузеле Београд, било је јасно да је судбина Краљевине Југославије запечаћена.

Сам Петар II био је приморан да, августа/септембра 1944, подржи Јосипа Броза Тита као предводника целокупног покрета отпора у Југославији.

Ројалисти унутар земље позвани су тада да се прикључе партизанском покрету односно НОВЈ, што ће многи и послушати. Краљ је то учинио под притиском британског премијера Черчила који је, како изгледа, веровао да је придобио Јосипа Броза Тита, током преговора у Барију, Италија.

Нарушавању краљеве популарности допринела је претходно и чињеница да се током рата, док је земља била окупирана, венчао. Његова изабраница била је грчка принцеза Александра. Била је то, нема дилеме, младалачка љубав. Венчање у таквим околностима није било по вољи ни краљице Марије.

Петар II Карађорђевић преминуо је 03. новембра 1970. године у својој 47. години живота.