Корени вршњачког насиље потичу из родитељског дома

zanimljivost-kucevo
Facebook

Данас све школе кажу да имају нулту толеранцију према вршњачком насиљу, али на жалост, како то пише у прилогу РТВ-а, вршњачко насиље међу децом и младима никада није било учесталије нити агресивније.Обрасце властитог понашања дете учи проматрајући и опонашајући властите родитеље. Иако, вероватно, никада није било на тржишту присутно толико приручника и књига о васпитању деце, при чему су аутори појединих реномирани светски педагози и психолози с дугогодишњим радним искуством, криза васпитања и у нашој земљи достиже врхунац, па се с правом питамо постоји ли уопште више породично васпитање.Школе, којима на првом месту стоји назив васпитно, а тек онда образовних установа, све више губе битку с покушајем било каквог васпитања, а камоли сузбијања насиља у школама.

Такође све више васпитних и просветних радника покушава да проникне у разлоге због којих смо упали у замку обрнутих родитељских улога у којима родитељ губи способност сваког ауторитета, а дете постаје доносиоц одлука и пре него што прохода и научи прве речи.

Цивилизацијски прелаз од традиционалног ка модерном догодио се код нас нагло, попраћен додатном траумом рата. У врло негативним и несретним околностима борбе за егзистенцијалну и материјалну сигурност већина људи одбацила је без промишљања све оно што је било старо и традиционално као лоше, а пригрлила све ново као добродошло и спасоносно. У тој друштвеној метаморфози одбачене су све претпоставке здравог одгајања деце унутар породице, а прихваћени трендови свеобухватних дечјих права, те мишљење како васпитање више није посао родитеља већ институција (првенствено вртића па онда и школа).

Због чега се родитељи противе сваком покушају (пре)васпитања њихове деце у школи?

Родитељи који практикују партнерски однос (родитељ је детету најбољи пријатељ, а не ауторитет) шаљу у школу дете које: – није научено прихватати било какав облик ауторитета, те му самим тиме модел учитеља постаје одбојан и неприхватљив – није научено да функционише у групи и прихватати интеракцију, јер је научено да увек буде у центру пажње – не може издржати дуже вријеме без изражавања властитих потреба, будући да није упознало модел одгођене потреба (увек је до сада све било одмах и истог трена када је пожељело).

Оваква деца школу прихватају јако тешко, јер се због захтева и начина рада школе одређени обрасци њиховог понашања морају мењати. Било који облик прилагођавања и ускраћивања тренутног задовољства дете, које се у школској доби први пута сусреће с таквим моделом васпитања прихвата као огромну фрустрацију која с временом у њему изазива љутњу, бес, а на крају резултира и агресивним испадима.

Родитељ који своје потомке не доживљава као децу која уче и која су у доби када је примерно на њих васпитно деловати него као своје једнако вредне партнере, на сваки неуспех, било у учењу или понашању свог детета реагују као на властити, те га доживљавају као увреду или неправду против које се треба борити. Својим, неретко, неугодним и агресивним интервенцијама у рад васпитних и просветних радника поновно пружају властитом детету модел понашања у којем су агресија и претње једини начин постизања задатог циља. И ту се затвара круг који објашњава и последице непостојања породичног васпитања деце, али и неучинковитости васпитно-образовних установа у намери да се боре са свим врстама неадекватних и непримерених облика понашања, па и вршњачким насиљем.

Случај родитеља, који уместо сарадње са учитељима због заслуженог укора детета, судски терају наставнике, рекао је да се разорио „Васпитни савез“ родитеља и учитеља. Разлог оваквог понашања родитеља лежи у страху својственом породицама с искуствима економских проблема. Такав страх огледа се се у облику нездраве амбиције фрустрираних родитеља.

Сиромашнији родитељи нападају наставнике јер их је страх да ће изостанак школског успеха и њихову децу одвести у идентичне проблеме, а богате породице нападају наставнике јер својој деци желе осигурати идентичне повластице какве и они уживају у друштву. У оба случаја родитељи неретко остају себично затворени у себе и неспремни на било какву сарадњу, јер страхују да би нетко други могао одузети простор коју су они у својим замислима наменили својој деци.

извор:ртв

Loading