Сликар, поета, књижевни критичар, један од оснивача Браничевске палете, Миле је био човек који је живео уметност и који је својим стваралаштвом оплеменио, обогатио и вечно задужио Кучево.
Миодраг Надлачки рођен је 7.11.1957.у Новом Бечеју где је завршио гимназију. У Новом Саду студирао је Југословенску и светску 
књижевност на Филозофском факултету. Излагао је од 1983. на многобројним изложбама у земљи и иностранству на којима је добио значајна признања. Учесник је многобројних колонија и хуманитарних акција.
Мало је сликара на српској ликовној сцени који стварају и опстају четири деценије, још мањи је број оних који својим ликовним изразом створе аутентичан и препознатљив потпис у уметности као што је то пошло за руком Миодрагу Надлачком. Миле је својим радом дубоко уткан у основне поре Смотре народног стваралаштва „Хомољски мотиви“ као сликар, сценограф, организатор и директор. Миле је основао и колективну изложбу слика „Браничевска палета “ која траје скоро две деценије.
О свом стваралаштву и о себи у монографија „Ка сопству“ Миле је рекао да не зна ко је он. Сигурни смо да је на крају свог живота сазнао то али нас је ускратио за одговор. Док у данима који долазе будемо истраживали његову уметност и трагали за одговором ко смо заправо ми, схватићемо шта је била Милетова мисија, да се запитамо, преиспитамо, упознамо…
О његовој уметности рекли су:
Својим цртежима Надлачки, попут аутентичног археолога свести, узбуркава онај нагомилани препотопски талог који сви у себи носимо, захваљујући прецима, али и великом праску. Из тог талога израњају архетипски облици, ејдетске слике, заједнички симболи… Зачудна галерија онога што је већ у нама, а уметник нам то разоткрива, отвара очи за поглед у себе саме (и шта више очекивати, тражити од њега).
Горан Ибрајтер
Зурећи вишекратно, у ове заумне Милетове цртеже, увек бих био затечен њиховом сложеном симболиком артикулисаном ониричком имагинацијом, те искусном Мајсторовом руком, његовим свевидовним оком и спољашњим, и унутрашњим. У ова (ако сам добро избројао) осамдесет и четири уратка, сврстана у пет циклуса настанили су се и светлост и тама, и Сунце и 
Месец, и живот и смрт. Такође: свето и профано суво и влажно, небо и земља… Дубина испод површине.
Ђорђе Кубурић
Сасвим мирно, слично средњовековним монасима, Миодраг прати основну нит свог надахнућа, корача стазом ка унутрашњем свету, силази лагано ка највећим дубинама бића. Зарања у миленијумско искуство сложено у човеку, у свет подсвести, у свет снова, интуиција, визија, страхова. Распечаћује запечаћено, сакривено и недоступно ја, отвара врата бесконачних прича, које је еволуција спремила за генерације које долазе.
Зоран Чурлић
Надлачки се успешно бавио и илустровањем књига поезије и прозе, што уопште није случајно с обзиром на претходно изречено да у основи његових апстрактних визуелних порука стоји јасна и промишљена филозофска и песничка мисао, идеја, или чак прича. У основи илустрације је порука, она може стојати исписана уз илустрацију или не, она је, свакако, увек исказана визуелним језиком. (…) долазимо до тога је дело Миодрага Надлачког једна посебна врста, могло би се рећи, апстрактне илустрације његових филозофских промишљања.
Сенка Влаховић Филипов
Дакле, овде се никако не ради о оном некаквом тренутном бележењу доживљених осећаја, него о комплексном испољавању унутарњих потреса, о некаквом систематском изражавању експресивних набоја што их је у уметнику нагомилао свет у коме живимо. Можда баш због тога ови цртежи поседују некакву свечану елеганцију, једну пластичну убедљивост зачињену поетиком ликовног цртачког дејства. Такав цртеж Миодрага Надлачког способан је да покрене посматрачев доживљај те да му приушти аутентично пластичко, садржинско и поетско задовољство.
Сава Степанов
Главно средство Надлачког је линија која образује међусобно прекопљена поља, стварајући на тај начин препознатљиве форме. Форме апстрактног дискурса Надлачког, асоцирају на хибридна бића митолошке конотације које извиру из уметниковог 
доживљаја стварности. Цртежи Надлачког садрже надреалистичке елементе у контексту митолошке, измаштане или магичне представе, чија је суштина ирационална и подсвесна.
мр Нена Даковић
Стилизоване, асоцијативне форме, елементи надреалног који се преплићу са носталгичним осећањима стварају атмосферу недокучивости, сна… Виртуозним покривањем површина безбројним потезима пером, преплитањем тананих нити, Надлачки твори венецијанску чипку којом оживљава бића и предмете.
Радмила Живковић
Док их посматрамо, свака од слика нас на нешто подсећа. Зачуђени смо питамо се на шта? Осећамо немоћ, збуњени смо, уплашени. Страх нас је од властите упитаности. Чини нам се да их не разумемо, нисмо сигурни у њихово значење. На њима не препознајемо наш спољашњи свет. Како их рационализовати? Ове слике, заправо, представљају отиске архетипског сећања и памћења наше душе. Оне су концентрација вековних човекових трагања да, кроз радост стварања, од пећинског човека до данас, открију кључ од седам небеса, за спасење човекове посрнуле и трагичне душе.
Радован Влаховић
Миодраг Надлачки се из те чамотиње извукао стваралачким праском. Уздигао се приметном разликом стварања. Он не да нема парника у тематском и филозофском поимању, већ је постао она врста осамљеника, која се види и са друге стране брда.
Он је самосвојствен и утемељен уметник, који се није подавао околини и њеној естетици, већ својој, филозофској, која је у структури сваке слике. Постао је препознатљив. Несрећа је у томе што Хомоље није довољно препознало њега.
Надлачки је сликар, који је сваку врсту себичности прекорачио као плитак поток. Он је постао део велике воде… Које у будућност воде.
Слободан Ристовић
„Миодраг Надлачки је уметник који већ 35 година ствара својеврсни свет слика и цртежа специфичне ликовне поетике. У овом богатом уметничком опусу, налазе се дела различитог сензибилитета, тематике, ликовног језика, која ипак у почетној и крајњој инстанци стваралачког чина имају заједничку прожету нит, која се само код појединих сликара дуге каријере може препознати и назвати јединственим ликовним рукописом.
Дугогодишње грађење личног пикторалног језика, базирано је такође на дугорочном промишљању о елементима и принципима
који граде слику. Посматрајући управо те структуре од којих су конципиране композиције Миодрагових креација, посматрачу је тешко да разлучи јесу ли му познате форме од којих су стваране имагинарне целине или пак препознаје целовите форме и композиције које су сачињене од ситних ликовних елемената, некада доведених до својих основа.
Све укупно функционише по савршеном систему равнотеже, симетрије или античког златног пресека, наизглед празне површине веома су важан сегмент у односу на целокупну композицију, јер чине пропорционалан баланс често до детаља разбијеним формама. Коришћењем древних симбола, знакова или чак тотемских обележја, осећања која могу бити изазвана често могу бити везана за архетипске слике колективног памћења, те због тога иако емоција не би била изазвана „на први поглед“, могла би се појавити тек након што би смо слику упамтили, препознали и схватили да је већ имамо негде у себи, у свом сећању.
У овој скривеној емоцији налази се квалитет и „тајни састојак“ поетике Надлачког, јер ма колико (не)познавали, (не)разумели се или (не)волели уметност, посматрајући ова дела према њима имамо осећај блискости, перципирамо их као да их већ однекуд знамо и већ због таквог осећаја који она буде у нама, прихватамо их и разумемо их. У годинама које су за њим остварио је многа дела вредна посматрања, размишљања и буђења осећања, а у годинама које су пред њим, можемо само да се надамо да ће Миодраг Надлачки наставити да прати златну жицу свог стваралаштва и својим радом наставити да оплемењује своје окружење, људе са којима живи и публику којој се обраћа.“
др Јелена Анђелковић Грашар
