У Универзитетској библиотеци Светозар Марковић у Београду отворена изложба „Обожавање“ Бојана Вељковића и Милоша Ђурана

IMG_20191205_220754
Share on facebook
Facebook 0

Наш млади уметник, Бојан Вељковић, полако постаје једно од најпрепознатијих имена своје генерације српских ликовних стваралаца. То најбоље показује отварање изложбе у Универзитетској библиотеци Светозар Марковић у Београду  која је била тесна да прими све оне који су хтели да присуствују овом укетничком догађају.

О самој изложби, историчарка уметности Јулија Башић је рекла :

Храм у човеку-Иако сакралну уметност најпре сагледавамо кроз религиозне мотиве и црквени програм, на нашим просторима произишлу из протовизантијске иконографије и источнохришћанске црквене теорије, сведоци смо да се сакрална уметност као визуелни ефемерис треба сагледавати у још ширем контексту него што је религијска уметност per se.
Наиме, за такву могућу дискусију управо су нам потребни радови двојице колега, који сучељавањем својих радова из серија „Записи“ и „Божји људи“, уводе посматрача у слику на један виши, спиритуални, а не посве религиозан начин. Тај визуелни дијалог огледа се у заједничкој изложбеној поставци „Обожавање“ Бојана Вељковића и Милоша Ђурана, а односи се пре свега на обожавање као виши ниво овоземаљске посвећености и просвећености, како према себи тако и према другима. Док се таква идеја експлицитно ишчитава у Вељковићевим радовима, у Ђурановим она се ишчитава у самом грађењу „храма – слике“, која попут степеница гарантујe физичко и духовно посвећење и узвишење ономе који их ствара.
У том свом грађењу слике, Ђуран се кроз „Записе“ поиграва са пластичним слојевима слике, подсликавајући је и неколико пута – доводећи свој рад у сферу контемплативног хаоса уметника који ствара, а дело не завршава. Он обожавање сагледава кроз нашу црквену историју – богату слојевима, сполијама и сукобљавајући вештине и знања средњовековних уметника Михајла, Евтихија и Фра Вите, са сопственим богатим предзнањем за ерминије, црквени програм, теолошке расправе и саборе, и идеје да је земаљска црква слика оне небеске којој се тежи. У том знању, није пресушило ни техничко умеће, да се безброј тзв. предложака саједине у једну слику, те да у првим фазама слику ради у јарком колориту (оном каквим су сијале и наше средњовековне фреске када су настајале), те да их онда поништава „прекречавањем“, додајући својој слици бледу пут коју средњовековне фреске, избледеле од векова, имају данас. Међутим, Ђуран не завршава слику у овој фази тзв. чистилишта, већ у прекречене слике светитеља, орнамената, записа и вињета, у њу успева да инкорпорира и последњи слој слике – конструкцију самог храма на земљи (према свом идејном нацрту са призвуком и скела и архитектонског нацрта храма у настајању).
Са друге стране, Вељковић кроз „Божје људе“ своје обожавање и достизање духовне посвећености проналази у људима кроз богате жанр-сцене које чине његову свакодневицу, онакву каква је она заправо: некад мизерна, некад потпуна животна иронија, а заједно свима нама позната траги-комика. Јер управо је те све Божје људе Бог и створио. И нас и њих. Вељковић тим поигравањем са антрополошким сликарством, у ликовима са маргине, у ликовима своје породице и пријатеља,  проналази тај божански храм, какав на својим платнима попут неимара гради и Ђуран. Међутим, Вељковић свој храм проналази у људима самим, у којима се огледа божанско на земљи. У том микрокосмосу, и даље обожава своје детињство за које проналази места и у свом сликарству, сликајући ликове из цртаних филмова. Сви Вељковићеви ликови божје су душе или уметников alter ego, који у заједничкој свакодневици а и у слици проналазе степенике за спиритуално узвишење, градећи свакодневно свој унутарњи храм. Грађење личности неимарски је подвиг и данас, као што је тешко био изводљив и сам подухват грађења храма.
Тежити ка тој степеници више – бити бољи човек, те се обожити, кроз изградњу унутарњег храма, интиман је посао у који су се обрела двојица уметника. У том психолошком трагању за обожењем, и Вељковић и Ђуран кренули су тежим путем: одлучили су се да таква лична промишљања искажу и визуелно, користећи формалистички приступ за причање приче о духовном у уметности и о духовном у човеку.

Своје импресије изнео је и књижевник Драган Деспот Ђорђевић :

Obožavanje  je čin religijske posvećenosti (devocije)uglavnom usmerene prema božanstvu. Čin obožavanja, ova dvojica umetnika, pretvaraju u proces u kome svako u svojoj duhovnoj  vertikali nadograđujući sebe doprinosi oboženju čoveka ili obožavanju Boga.
Bilo da je reč o Veljkovićevim „Božijim ljudima“ ili Đuranovim „Zapisima“ Obožavanje označava
Njihov vid molitve ili lične vrste obreda koji se izjednačava sa bogosluženjem. Sva ova značenja termina se svode na jedno, dizanje entiteta koji se razmatra na stepen božanstva od svega onoga što se uopšteno smatra božanstvom.
  Sociološki, obožavanje van religije je proces u kome društvo obožava sebe, kao oblik samovalorizacije, samovrednovanja i samoočuvanja.. Obožavanje se dakle više ne sastoji od krvnih žrtvi, umesto toga, ono se danas sastoji od duhovnih žrtava ali i duhovnog uzdignuća.  Stoga obožavanje u ovom slučaju  nije proces koji se čini samo mehanički, već je  služba koja se vrši  kroz duh ove dvojice umetnika

 

1,618 total views, 6 views today

Slider
Close Menu