Нисмо успели да сазнамо колико је у другој половини прошлог века укупно радника  било запослено на железници  на делу пруге Пожаревац – Кучево – Мајданпек, ни којем броју од њих је задужење било да спуштају и дижу „рампе“ када би возови ( путнички или теретни) пролазили. О томе да их је било сведоче бројни објекти крај пружних прелаза који су одавно празни.

Ни након реконструкције овог железничког правца ту није дошло промене. Надлежни из железнице изјављују да немају људских ресурса за тако нешто ( ручно спуштање и подизање браника) и да су сада пружни прелази у надлежности управљача пута ( конкретно, прелаз код аутобуске станице је у ингеренцији ПЗП Пожаревац), као и да је по Закону машиновођа ДУЖАН да стане код пружног преласка и звучним сигналом упозори да ће га прећи ( из железнице апелују да је тај сигнал НЕ ЗНАЧИ да возила могу прелазити већ да се морају зауставити).  Када се зна да за изградњу једне  нове аутоматске рампе треба издвојити између 100 и 120 хиљада евра онда је јасно да ћемо још дуго слушати писак локомотива …