Приликом отварања изложбе младе уметнице Данице Веселиновић директорка Центра за културу Јасмина Благојевић је , између осталог, истакла да је „Уметнички савет Галерије савремене уметности, одабрао  након Конкурса, 14 појединачних и групних пројеката – изложби које ће бити  пrиказане у овом атрактивном простору у току 2019. године, и да се сезона отвара управо изложбеном поставком Данице Веселиновић.

Aуторка je је у својој конкурсној пријави написала :

„Бавећи се дуже време феноменом хаоса у најширем слислу, од оног који је у грчким митовима био почетак и извор свега на свету, па до хаоса у нашем окружењу, природи, друштву, систему, кући, где  као део спољне, физичке реалности,носи само значења за неред, крш, лом, русвај, гужву, вреву, метеж, конфузију,бивам боцнута идејом како заправо та спољна реалност утиче на нашу унутрашњу реалност и живот уопште. Из овога следи да живот не представља ништа друго но конфликт између константног избегавања и суочавања са непријатностима које намеће спољна реалност (хаос) и истовремену жељу да се доживе задовољства које та реалност нуди. Како помирити ове реалности,  наметнуло се  као једно од главних питања у мом истраживачком процесу. У проналажењу одговора, остајем верна мотивима који чине моје слике, односно предметном свету кухиње, који на микро плану у одређеним околностима чини хаос. Али не само мотивима, остајем верна и теорији  да уметност није створена за то да изрази срећу, већ да помогне да се до ње дође, те тако креирам ред у нереду. Бројно неопрано посуђе и нагомилани кухињски предмети на сликама мењају  свој облик, позицију или се потпуно губе, тежећи ‘хармонији хаоса’, тј., задовољствима које та реалност пружа, јер форме облика и њихово уклапање свакако у том смислу  играју важну улогу. Такође, колико на форме и њихово место и бројност, обраћала сам пажњу и на паузе између форми. Оне играју подједнако важну улогу у целокупној игри форми и такође представљају важан део хармоније. Колорит је сведен на минимум. Две боје у јаком контрасту којима је грађена  слика, својим интензитетима представљају заправо однос две поменуте стварности.‘Играње’ у овом случају  различитим облицима и формама, композицијама, бојом,са извором инспирације у пуној судопери, представљало је свакако изазов сам по себи, са идејом да утиче на посматраче, на  њихове  емоције и способност естетског проживљавања, да ‘не падну’ пред одговорношћу за свет у коме живе, јер га могу мењати на најкреативније начине.  „