Петак – Промоција књиге „Со земљи“ -романа о Светом Василију Острошком, ауторке Љиљане Хабјановић Ђуровић

2lj
Facebook

У  Завичајној галерији Центра за културу Кучево одржаће се у петак 14. децембра, са почетком од 19 часова промоција књиге „Со земљи“ -романа о Светом Василију Острошком, ауторке Љиљане Хабјановић Ђуровић.



Свети Василије Острошки

Свети Василије, крсним именом Стојан Јовановић, родио се у породици сиромашних, али врло побожних људи, Петра и Анастасије, 28. децембра 1610. године у селу Мркоњић, у Поповом пољу. У то време његово је село припадало Хумској земљи, којом је, пре одласка у Свету Гору, владао Свети Сава, а данас та територија  припада подручју Херцеговине.

Као дете изузетно оштроуман, прве спознаје о вери мали Стојан је примио од родитеља, након чега је почео ревносно да присуствује свим богослужењима у цркви. Будући да је потекао из породице која се борила за живот у сиромашном хумском крају, дане је проводио чувајући овце, увек делећи своје парче хлеба са другим пастирима. Како је од малена исказивао високу интелигенцију и жељу за учењем, али и да би се склонио од утицаја злобних потурчених суседа, Стојан је послат у свој први манастир – Завалу, у коме је игуман био његов стриц Серафим. У овом, богатом и широм Херцеговине чувеном манастиру, посвећеном Ваведењу Пресвете Богородице, у Стојану се јавила жеља да се замонаши. Одлуку да прими монашки чин утврдио је у манастиру посвећеном Успењу Пресвете Богородице, Тврдошу, надомак Требиња. На монашењу му је дато име по великом црквеном јерарху Василију Великом.

Један од преломних тренутака у животу оца Василија десио се након преласка у Црну Гору, код цетињског митрополита Мардарија. У то време земљом се ширило латинско унијатско учење које су, под патронатом римског папе, проносили језуити. Како је отац Василије упорно скретао пажњу митрополиту Мардарију на опасност такве пропаганде, покушавајући да му укаже како би проблем требало решавати, митрополит, који није делио његову забринутост, временом почиње да шири неистине о њему. Народ, већ придобијен љубављу и бригом оца Василија, на то реагује прозвавши свог пастира „ревнитељем Православља“.

Вративши се у Тврдош, кроз молитву и старање, отац Василије се саживео са народом уморним од турског угњетавања и немаштине. У тешким друштвеним околностима, сада већ са чином архимандрита, обилазио је херцеговачка села, личним сведочењем ширећи Христово Јеванђеље. Чувен широм земље, од Турака добија епитет „рајин богомољац“, док су му потурице прижељкивале смрт.

Поново принуђен да се уклања људској мржњи, отац Василије се обрео у Русији, одакле се вратио са прегрштом црквених књига, светих одежди и новцем који је раздељивао осиромашеним црквама и народу, оснивајући нове народне школе у околини.

Годину дана провео је и на Светој Гори, најдуже у Хиландару, до које је стигао задржавајући се успут у манастирима Морачи, Ђурђевим Ступовима и у Пећи.

1638. године, са ненавршених 30 година, хиротонисан је за епископа и постављен за митрополита требињског, са седиштем у Тврдошу. У то време већ почињу да се дешавају чудесна исцељења по његовим молитвама.

Пред турским насиљем, отац Василије је био принуђен да се склони у једну пећину, под планином Загарачом, а потом у манастир Острог. Настанио се у пећини изнад манастира Горњи Острог, одакле је, живећи испоснички, управљао митрополијом пуних 15 година. Обновио је црквицу Ваведења Пресвете Богородице, а потом и сазидао цркву Часног и Животворног Крста у острошкој стени. Иако је живео захтевним и строгим подвижничким животом, није заборављао ни људе, међу које је често силазио, да им пружи утеху и савет.

Имао је дар прозорљивости, а остало је забележено његово предвиђање дато насилном кнезу Раичу, да ће изгубити сву шесторицу синова, што се ускоро и догодило. Кнез је потом, као покајник, отишао оцу Василију, на шта га је овај уверио да ће имати бројно мушко потомство. И ове речи су се оствариле.

Отац Василије се мирно упокојио 29. априла 1671. године, у келији изнад острошке испоснице, коју је у том часу обасјала необична светлост. Из стене поред које се упокојио, упркос томе што је била без имало земље, израсла је винова лоза.

Сахрањен је испод цркве Светог Ваведења Мајке Божје, а његов гроб су походили многи поклоници, сведоци бројних чуда која су се дешавала. Седам година по упокојењу, Свети Василије се три пута у сну јавио настојатељу манастира Светог Апостола Луке код Никшића, игуману Рафаилу, након чега му је отворен гроб. Пронађено нетрулежно тело, које је замирисало на босиљак, пренето је у цркву Ваведења Пресвете Богородице, где и данас почива и где га целивају бројни православни, али и неправославни поклоници.

Његове свете мошти су неколико пута премештане и сакриване, од Турака и других непријатеља. Годину дана лежале су закопане крај реке Зете, а да их вода која је плавила земљиште није ни дотакла. Лежале су и на Цетињу, поред моштију Светог Петра Цетињског. 1942. године, приликом бомбардовања Острога непријатељским гранатама, монаси су из страха да гранате не поруше цркву у којој Светитељ почива, пренели његово свето тело у малу пећину у стени, иза манастирских конака. Гранате су падале око манастира, али му никакву штету нису нанеле.

Службу и житије Светитељу саставио је један од поклоника, последњи патријарх српски у Пећи, Василије Бркић – Јовановић (1763 – 1765. године, упокојио се 1772. године), а 1947. године, акатист, чији се рукопис чува у манастиру Острогу, боравећи крај Свечевог кивота, написао је презвитер Василије.

Поклоници и данас долазе у великом броју из свих наших крајева и из иностранства Острошком Чудотворцу, без обзира на вероисповест и националну припадност. На велике празнике се некад окупи и по десет или двадесет хиљада људи. Многи децу крсте баш испред моштију Свечевих, називају их његовим именом , а многи ту склапају брак, или се исповедају и причешћују, или траже да им се читају молитве за здравље, за исцељење, за спасење. Поред редовних црквених постова народ узима и посебне заветне постове и тај пост зове „недјеља Светог оца Василија“, посебно пред његов празник Васиљевдан. У Острог се иде са страхом и побожношћу, пешачећи, а често и на коленима идући од Доњег до Горњег манастира. Из Острога се носе освећена водица, уље и тамјан, нафора, или вата са кивота Светитељевог, да се тиме намажу и пошкропе они који нису могли доћи Свецу на поклоњење. Пред кивот Светитељев доносе се болесни од неизлечивих душевних и телесних болести. О чудесним исцељењима сведоче бројне одбачене штаке и носила, скупоцени дарови остављени Светитељу у Острогу, у знак захвалности за оздрављење, али и многи записи у манастирским књигама.

(извор: „Живот Светог Василија Острошког Чудотворца“,  Др. Јустина Поповића)


Loading