„Ovo je dobar, samo je mnogo dugačak, tako da moramo da ga prekratimo. Obično dužina se određuje po visini pastira, tj. duvača na bušinu“, priča Dragoslav Milić, duvač na bušenu iz Ceremošnje kod Kučeva.

Kad smo našli pravo drvo za pravljenje bušina, treba naći i društvo, a pošto se bušinom dozivaju pastiri, najbolje društvo za pravljenje su zapravo ovce. Kako se pravi bušin?

„Očukamo koru da bismo izvukli srž, tj. izbacili i onda koru uvijemo da bismo dobili bušin, tj. zavežemo sa ikrom koja se izvuče sa kore“, dodaje Dragoslav.

Sve o bušenu naučio je od čukundede Pauna Milića, koji je bio solunski ratnik. Njegov nož i sada koristi za izradu.

„Malo godina sam imao, nisam mogao da radim druge poljoprivredne radove, pa je deda mene uvek uzimao sa njim da čuvamo ovce i pokazivao mi je razne tradicionalne običaje i duvačke instrumente“, seća se Dragoslav.

Rikalo se pravi u maju, posle Đurđevdana kada je vreme za bačije i kada je priroda najaktivnija.

„Ideja nekih mladih ljudi koji su krenuli da se bave izradom i učenjem sviranja na ovom instrumentu i imaju određenu praksu, jeste da nastupe na našoj smotri i drugim smotrama i da zapravo po njihovoj ideji zvuk bušena, upišemo na nacionalnu listu nematerijalne kulturne baštine“, ukazuje Nevenka Gordić Tašić iz Centra za kulturu Kučevo.

Do tada, svake godine umesto fanara, otvara Homoljske motive u Kučevu. Veruje se da zvuk bušina rasteruje zle sile.